Većina najvećih otkrića u medicini su se zapravo dogodila sasvim slučajno. Tako je i sa lekom koji možda u sebi krije tajnu dugog života.
Početak nas vodi na Uskršnja ostrva koja su poznata po svojim statuama koje se nazivaju Moai. Tokom 1964. godine, mikrobiolog Georges Nogrady je organizovao ekspediciju na Uskršnja ostrva. Radi se delu Čilea koji je udaljen čak 3.200 kilometara od najbližeg kontinenta (Južna Amerika) i 2.074 kilometara od prvog naseljenog mesta. Ono predstavlja jedno od najizolovanijih mesta na svetu. Stigavši na ostrvo, pokušavao je da shvati zašto stanovnici, uprkos tome što su hodali bosi, nisu dobijali tetanus. Tetanus je trebalo da bude čest na Uskršnjem ostrvu. Tragajući za odgovorom, prikupio je uzorke tla sa različitih delova ostrva da bi video da li može da otkrije odgovor. Nije bio previše uspešan u pronalaženju spora tetanusa, ali, umesto da baci zemlju, on ju je dao naučnicima koji su tragali za pronalaženjem lekova, u kompaniji koja se tada zvala Aierst Pharmaceuticals [1].
Naučnici su u uzorcima zemlje uspeli da pronađu jedinjenje koje je pokazalo antifugalno dejstvo, a koje je proizvodila bakterija Streptomyces hygroscopicus. Ovo jedinjenje je sprečavalo razvoj gljivičnih infekcija uzrokovanih sa Candida albicans, Microsporum gypseum, and Trichophyton granulosum. U znak poštovanja prema mestu sa koga je potekla Streptomyces higroscopicus, novo jedinjenje je dobilo ime po polinezijskom nazivu za Uskršnje ostrvo, Rapa Nui, i nazvana je rapamicin (rapamycin), a poznat je i pod nazivom sirolimus. Dr Surendra Sehgal je najzaslužniji za razvoj jedinjenja u novi lek koji je stvoren. Iako je počeo da ga razvija kao lek za lečenje gljivičnih obolenja, lek je vrlo brzo pokazao imunosupresivno dejstvo, a potom se pokazalo da ima efekte i u lečenju pojedinih karcinoma [2].
Međutim, rapamicin je pokazao još jedno važno svojstvo. Tokom 2006. godine saznalo se i za to da ovaj lek usporava starenje i nastanak onih obolenja koja su karakteristična za starije doba [3]. Ne treba zaboraviti da on nije registrovan za ovu primenu i ne sme se primenjivati za usporavanje starenja, jer on ima i druge efekte koji mogu biti štetni za zdrave osobe, ali brojna istraživanja koja su u toku obećavaju da će u budućnosti, u pravoj dozi, moći da se koristi i u ove svrhe. Do tada, lek se sme primenjivati samo za one bolesti za koje je registrovan i isključivo nakon što ga propiše lekar.
Kako rapamicin odlaže starenje? On, zapravo, funkcioniše na način da sprečava rast i umnožavanje ćelija u telu. Rapamicin deluje na način da blokira mTOR u ćelijama. U ćeliji, mTOR (mammalian target of rapamycin) je kinaza koja se povezuje sa drugim proteinima i služi kao glavna komponenta dva različita proteinska kompleksa, mTORC1 i mTORC2, koji regulišu različite ćelijske procese. Kod mTORC1, važna je regulacija rasta ćelija, proliferacija ćelija, pokretljivost ćelija, opstanak ćelija, sinteza proteina, procesa autofagije i transkripcije gena [4]. Kao osnovna komponenta mTORC2, promoviše aktivaciju insulinskih receptora i receptora faktora rasta [5]. Ovde i leži, moguća, buduća upotreba rapamicina. Nama treba da on blokira mTORC1, ali ne i mTORC2.
Brojne su studije koje su ispitivale dejstvo rapamicina na produženje života kod različitih vrsta životinja u laboratorijskim uslovima. I sva su bila uspešna. Upravo to, u najvećoj meri, navodi naučnike da nastave svoje napore na istraživanju primene rapamicina kod ljudi kao leka protiv starenja. Mnogi od njih veruju da može biti vrlo efikasan lek protiv starenja, posebno ako se uzme pre nego što razviju bolesti koje su povezane sa starenjem. U studijama koje su sprovođene na miševima, kada se rapamicin koristio kod sredovečnih miševa, on je produžavao njihov život za čak 60% [6], a kada je davan miševima koji su imali ekvivalentan broj godina koji odgovara starosti od 60 godina kod ljudi, kod ženki život je produžen za 14%, a kod mužjaka za 9%. Kada bismo isti efekat imali kod ljudi i kada bi ga oni uzimali posle 60 godine, taj efekat je jednak produženju života od 7 godina [7]. Naravno, sve ovo ima smisla, samo uz zdrav način života, zdravu ishranu i fizičku aktivnost.
Šta nedostaje studijama koje uključuju rapamicin?
Prvo, studije na ljudima ne postoje i, iako pretpostavljamo, ne možemo da budemo sigurni da bi efekti bili isti, kao oni koje imamo u ispitivanjima na životinjama. Drugo, rapamicin ima svoja imunosupresivna dejstva, nije selektivan i blokira i mTORC1 i mTORC2 kompleks (ne želimo inhibiciju ovog drugog) i što je najvažnije sve studije koje su rađene na životinjama su rađene u laboratorijama gde postoje uslovi koji su blizu sterilnih. Drugim rečima, u stvarnom životu mora se biti vrlo oprezan kako bi se potencirao njegov efekat na produženje života, a minimizirali efekti koji bi mogli biti štetni. Tako, da i kada bi se pokazalo da ima isti efekat kod ljudi, morali bi se razvijati protokoli korišćenja leka, kako bi on bio bezbedan. Naravno, postoji i značajan napredak u istraživanjima. Već postoje lekovi koji su slični rapamicinu i koji deluju samo na mTORC1 kompleks što želimo, ne inhibirajući mTORC2 i imaju nešto drugačiju farmakokinetiku.
Ako bi naučnici trebali da izdvoje jedan lek koji najviše obećava da će jednog dana postati lek kojim ćemo moći da usporimo starenje, to bi bio rapamicin. Ali do tog trenutka, dug je put. Do tada ostaje nam da ne zaboravimo da lekovi mogu da se koriste samo za lečenje bolesti za koje su registrovani i isključivo kada ih lekar propiše.
