Search

Iluzija je ipak samo u oku

Već mnogo godina postoji debata o tome kako nastaju iluzije koje se odnose na to kako okruženje objekta utiče na to kako vidimo samo objekat. Debata se sastojala od toga da je deo naučnika smatrao da iluzija nastaje tokom neuralne obrade slike u oku i niskih nivoa vizuelnih centara u mozgu, a drugi deo da ona uključuje mentalne procese višeg nivoa kao što su kontekst i prethodno znanje.

U novom istraživanju su naučnici došli do zaključka da jednostavna ograničenja neuralnih odgovora, a ne dublji mentalni procesi, objašnjavaju ove iluzije. Mi znamo da ćelije našeg oka šalju informacije preko neurona koji to mogu da urade brže ili sporije. Međutim, postoji ograničenje gornje brzine kojom informacije mogu da se prenesu. Model koji su naučnici razvili kombinuje ovaj “ograničeni protok podataka” sa informacijama o tome kako ljudi percipiraju uzorke na različitim skalama, uz pretpostavku da naš vid najbolje funkcioniše kada posmatramo prirodne scene. Ovi rezultati, takođe, objašnjavaju popularnost televizora visoke rezolucije. Naime savremeni televizori visokog dinamičkog opsega stvaraju svetle bele regione koji su preko 10.000 puta svetliji od najtamnijeg crnog, što se približava kontrastima prirodnih scena. Kako naše oči i mozak mogu da se nose s ovim kontrastima predstavlja zagonetku, jer testovi pokazuju da najviše kontraste koje ljudi mogu da vide na jednom prostornom nivou iznose oko 200:1. Još je više zbunjujuće to što neuroni koji povezuju naše oči sa mozgom mogu da obrađuju samo kontraste od oko 10:1.

Naučnici smatraju da neuroni sa ograničenom propusnošću za kontraste mogu kombinovati svoje signale kako bismo mogli da vidimo ove ogromne kontraste, ali informacija je „komprimovana“, što za posledicu ima pojavu vizuelnih iluzija. Na primer, neki neuroni su osetljivi na vrlo male razlike u sivim nijansama na srednje velikim skalama, ali su lako preopterećeni visokim kontrastima, a sa druge strane, neuroni koji kodiraju kontraste na većim ili manjim skalama su mnogo manje osetljivi, ali mogu da funkcionišu u mnogo širem rasponu kontrasta, percipirajući duboke crno-bele razlike.

Na ovaj način mi i možemo da percipiramo kontraste veće od 10.000:1, na radost proizvođača modernih televizora i monitora [1].

[1] Troscianko, J., & Osorio, D. (2023). A model of colour appearance based on efficient coding of natural images. PLOS Computational Biology, 19(6), e1011117.