Indeks telesne mase (BMI) postoji još od 1830. godine. Njega je definisao Belgijanac po imenu Lambert Adolphe Jacques Quetelet. Quetelet nije bio lekar, već matematičar. Kada je stvorio formulu imao je nameru da obezbedi brz i jednostavan način merenja stepena gojaznosti opšte populacije. Međutim, postoji nekoliko problema sa korišćenjem BMI. To se pre svega odnosi na to da BMI ignoriše neke važne parametre kao što je obim struka (koji je značajan pokazatelj gojaznosti) ili odnos kostiju, mišića i masti u telu. S obzirom da je težina kostiju i mišića veća od težine masti, to znači da mišićava osoba, sa jakim kostima, i niskim nivoom masti može imati visok BMI. Zbog toga je on nepouzdan pokazatelj kod sportista, osoba koje puno vežbaju. Naravno, BMI i dalje predstavlja jednostavan parametar za procenu gojaznosti populacije, ali je prilično nekoristan kada se koristi da se njime procenjuje zdravlje pojedinca.
Američko medicinsko udruženje je formulisalo novu politiku kojom se ohrabruju lekari da se više ne oslanjaju samo na indeks telesne mase kada procenjuju telesnu težinu i zdravlje pacijenata [1]. Oni su predložili da se BMI koristi samo u kombinaciji sa drugim parametrima koji podrazumevaju merenje procenta visceralnih masti, indeks telesne masnoće, sastav tela, obim struka i genetske/metaboličke faktore.
Zbog čega je telesni sastav, odnosno procenat telesnih masti bolji parametar za procenu zdravlja od indeksa telesne mase? U istraživanju, koje je obuhvatilo 16.155 ispitanika starosti od 20 do 93 godine, praćeni su podaci iz sedam različitih studija tokom perioda od 3 do 21 godine. Korišćene su različite statističke analize na način da su rezultati bili korigovani za faktore kao što su starost, pol, etnička pripadnost, postojanje dijabetesa, obrazovanje, pušenje, fizička aktivnost i konzumacija alkohola. Tokom praćenja od 14 godina zabeleženo je 1.347 smrtnih slučajeva. Pokazalo se da kod osoba koje su imale visok indeks masnoće, od 13,0 kg/m2, postojao je povećan rizik od smrti u odnosu na osobe koje su imale referentni indeks masnoće od 7,3 kg/m2. Suprotno tome, osobe koje su imale nizak indeks masnoće imale su smanjen rizik od nastanka smrtnog ishoda. Ovo praktično znači da je višak masnog tkiva povezan sa povećanim rizikom od smrti, dok telesna masa sa malim procentom masnoće sa sobom nosi mnogo manji rizik. Ovi rezultati ukazuju na to da sastav tela pruža važne prognostičke informacije o riziku nastanka smrtnog ishoda koje ne pružaju tradicionalni pokazateljim masnoće kao što je BMI. Merenje sastava tela može biti korisno za procenu rizika od smrti i pružanje personalizovanih smernica za očuvanje zdravlja.
Konačno, da li BMI odlazi na smetlište istorije? Još uvek ne. On ostaje pouzdan parametar za procenu zdravlja populacije, čak nije potpuno beskoristan ni kod osoba koje su jako gojazne, jer ako neko ima BMI 40, sasvim je sigurno da ima visok procenat masti. Međutim, za osobe koje imaju normalan BMI ili nešto povišen, procenat telesne masti, odnosno analiza telesnog sastava je neuporedivo bolji pokazatelj zdravlja. Naravno, procenat telesne masti uvek treba odrediti korišćenjem nekog od naučno zasnovanih metoda. Ona koja je nama najdostupnija jesu medicinske vage za određivanje telesnog sastava koje su vrlo pouzdane i tačne. Danas i brojne kućne vage imaju istu funkciju, ali su one , uglavnom, manje precizne i pouzdane. Međutim, čak i podaci koje dobijete njihovim korišćenjem su bolji pokazatelj vašeg zdravlja nego što je to BMI.
