Sve češće se srećemo sa intrigantnom teorijom da se iskustvo traume prenosi sa generacije na generaciju. Jednostavno, suočeni smo sa sve više dokaza koji podržavaju ideju da su potomci izloženi posledicama trauma roditelja koje su se dogodile pre njihovog rođenja, a možda čak i pre njihovog začeća [1].
Najjednostavnije rečeno, koncept međugeneracijske traume podrazumeva da izlaganje izuzetno nepovoljnim događajima utiče na pojedince u tolikoj meri, da njihovi potomci kasnije mogu da se bore sa post-traumatskim stanjem, kao posledicom traume svojih roditelja, koja se dogodila dok potomci nisu ni rođeni. Iako je ovo teško razumljivo, iskustvo govori da trauma na neki način “prelazi” iz jedne generacije na drugu putem ne-genomskih, najverovatnije epigenetskih mehanizama koji utiču na funkciju DNK ili transkripciju gena. Drugim rečima, deca će naslediti epigenomske markere (to su hemijske modifikacije različitih jedinjenja) koji omogućavaju da se neki geni aktiviraju ili da ostanu suprimirani, što će pokrenuti post-traumatsku reakciju kod dece, koja se nisu ni rodila kada se trauma dogodila [2].
U aprilu 2023. godine, ovom temom se bavilo više od 100 psihijatara, psihologa i drugih stručnjaka. Klinička psihološkinja, profesorka Sandra Matar koja je vodila ovaj skup je prenela zaključke koji kažu da je trauma u osnovi brojnih problema u vezi mentalnog zdravlja, koje ljudi imaju. Oni su nedvosmisleno istakli da danas postoje više nego dovoljni dokazi da se trauma može „preneti“ kroz generacije. Dobra vest je ta, kako su istakli na ovom skupu, da baš kao što se trauma može prenositi kroz generacije, tako se može preneti i otpornost na traumu.
Koji su dokazi koji nam govore u prilog mogućnosti prenošenja traume? Istraživači su ispitivali da li one osobe koje su preživele holokaust i njihova deca pokazuju promene u već opisanim epigenetskim markerima. Poređeni su uzorci krvi Jevreja koji su doživeli užase holokausta sa uzorcima krvi onih Jevreja koji su živeli izvan Evrope tokom rata. Kroz molekularne analize, istraživači su pronašli značajnu razliku: kod žena koje su preživele holokaust pokazale su se promene u aktivnosti segmenta DNK koji je uključen u regulaciju stresnog odgovora. Ono što je najzanimljivije je da su se iste promene videle i u analizama njihove dece, koja su rođena kasnije, kada se rat završio [3]. Očigledno postoji nešto što se događa na molekularnom nivou sa međugeneracijskom traumom, ali još uvek ne možemo da razumemo sve mehanizme.
Neki stručnjaci smatraju da se ne „prenosi“ traumatično iskustvo, već anksioznost i pogled na svet onih koji su preživeli holokaust. Oni koji su preživeli holokaust razvili su stav da je svet opasno mesto gde užasne stvari mogu da se dese bilo kada. Njihova deca su intuitivno osetila ovaj strah i počela da se prilagođavaju ovim signalima.
Zanimljiva je i studija koja je pokazala da ako neko doživi veliku traumu u detinjstvu, njene posledice će se „preneti“ i na decu tih osoba koje će kasnije imati. Deca žena koje su kao devojčice bile izložene traumi su 1,7 puta češće imala depresiju, a čak 2,5 puta češće hroničnu depresiju u odnosu na decu žena koje kao devojčice nisu bile izložene traumi [4].
Na kraju, ostaje odgovor na pitanje da li je trauma zaista nasledna? Nije, u onom smislu u kome razumemo šta su nasledni mehanizmi u biologiji i u medicini. Međutim, istraživanja jasno pokazuju da epigenetski markeri koji će usloviti da se neki geni aktiviraju, a neki ostanu uspavani kada se radi o našem odgovoru na stres su isti kod roditelja koji su doživeli traumu i njihove dece koja se nisu ni rodila kada se trauma dogodila. Tačan mehanizam koji bi objasnio zašto je tako, još uvek ne znamo. Sigurno je da su potrebna dodatna istraživanja kako bismo pitanje međugeneracijske traume potpuno razumeli. A to je preduslov da bismo znali kako na najbolji način da pomognemo onima koji su ugroženi.
