Posao kojim se bavimo ne može uvek da bude zadovoljstvo. Idealno bi bilo da radimo ono što volimo i da je okruženje na poslu takvo da nas stimuliše da na njemu pružimo što više. Ali da li je baš uvek tako? Nažalost, u mnogo slučajeva i nije. Povrh svega, vrlo često smo na poslu preopterećeni obavezama, od nas se očekuje da uradimo što više, a posao ne prestaje ni kada se vratimo kući. Ostajemo dostupni preko telefona, raznih aplikacija za razmenu poruka i elektronske pošte. Zbog toga sve češće se suočavamo sa onim što se naziva „burn-out“ odnosno sagorevanje na poslu.
Šta je „burn-out“? Suštinski, radi se o individualnom odgovoru na stres na poslu koji se progresivno razvija, može da postane hroničan i dovede do zdravstvenih problema [1]. Ovaj termin je prvi put upotrebio Herbert Fredenberger, američki psihijatar, koji je radeći u klinici za odvikavanje od alkoholizma, primetio da mladi i motivisani volonteri, često doživljavaju postepen gubitak energije, motivacije i posvećenosti, koje je bilo praćeno različitim mentalnim i fizičkim simptomima. U sadašnjoj definiciji se kaže da osobe kod kojih je prisutan „burn-out“ imaju izraženu: (1) iscrpljenost što se odnosi na hronični nedostatak energije, umor, fizičku i emocionalnu iscrpljenost i one ne mogu više da ulažu energiju u svoj posao, odnosno njeni emocionalni resursi su potpuno ispražnjeni; (2) cinizam što predstavlja indiferentan i distanciran stav prema poslu, a sam cinizam je neka vrsta odbrane od emocionalne iscrpljenosti; (3) nedostatak profesionalne efikasnost što se odnosi na nezadovoljstvo svojim ličnim uspehom, i što je nekada praćeno i osećajem nekompetentnosti i negativnim odnosom prema poslu [3]. Koliko je „burn-out“ značajan i prisutan govori i činjenica da ga je Svetska zdravstvena organizacija uvrstila u 11. reviziju Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB-11), ali ne kao bolest, već kao „radni fenomen“ [4].
Istraživanje koje je sprovedeno na uzorku od 3.424 zaposlenih starosti od 30 do 64 godina je imalo za cilj da ispita koji su to faktori koji utiču na veći rizik za nastanak „burn-out“. Rezultati su pokazali da su žene imale veće vrednosti u odnosu na iscrpljenost, a muškarci su pokazivali više cinizma. Takođe, pokazalo se da se nivo „burn-out“ povećava na svakih 10 godina starosti, nakon 41. godine, a potom nakon 52 godine. Kod žena je on bio viši ukoliko su niže obrazovane, nižeg socijalno-ekonomskog statusa i ako su imale više od 17 godina radnog iskustva u okviru jednog zanimanja. Zanimljivo je da je kod muškaraca postojao viši „burn-out“ ukoliko žive sami, razvedeni su ili su udovci [5].
Mnogo zavisi od toga do koje mere posao koji radite utiče na vaše zdravlje. Ukoliko se osećate iscrpljeno, ponekad je dovoljno da napravite malu pauzu, odete na odmor i na neko vreme zaboravite na posao. Ali, ako se osećate tako da mrzite da idete na posao i da ne možete da na njemu podnesete još jedan dan, onda je stvar mnogo ozbiljnija. Tada je, verovatno, vreme da razmislite o promeni posla. Ponekad, najvažnija stvar, koja može da vam pomogne da se osećate bolje, jeste da vas vaši nadređeni cene i pohvale vaš rad ili da priznanje dođe od koleginica i kolega sa kojima radite [6]. Istraživanja su i pokazala da su glavni razlozi, zbog kojih su osobe napuštale posao koji rade, bili niska zarada, nedostatak mogućnosti da napreduju i osećaj nepoštovanja na radnom mestu [7].
Konačno, šta uraditi onda kada ne možete da date otkaz, jer morate da izdržavate porodicu ili plaćate ratu kredita. Jednostavno, postoje situacije kada nemate luksuz da odete. U tom slučaju, potrebno je uzmete malo vremena za sebe. Vaše zdravlje je verovatno već narušeno zbog stresa na radnom mestu kome ste izloženi i potrebno je da nađete način da obezbedite sebi mali predah. Možete iskoristiti odmor ili deo odmora, uzeti nekoliko slobodnih dana… To će biti dovoljno da se malo oporavite. Ali jedino rešenje jeste da promenite posao. U državama u kojima tržište rada nije dovoljno razvijeno ili je stopa nezaposlenosti visoka to nije uvek lako. Međutim, često je problem u nama i u tome što nemamo dovoljno hrabrosti da krenemo dalje. Ivo Andrić je jednom napisao: „Najveća planina koju čovjek mora preći je prag njegove sopstvene kuće“. Tako je i u ovom slučaju, treba skupiti dovoljno hrabrosti, izaći iz svoje zone komfora, napraviti plan kako promeniti posao ili možda čak i ono čime se bavimo. U ovakvim slučajevima, promena, skoro uvek, donosi nešto dobro.
