Živimo u savremenom dobu, punom neproverenog onlajn sadržaja i fotošopiranih slika. Takav sadržaj, posebno, pred mlade, postavlja veliki pritisak kome je teško odoleti. Tako je nastala nova vrsta „pozitivnosti“ koja izaziva zabrinutost među psiholozima: toksična pozitivnost. Ova perspektiva insistira na tome da pojedinci zadrže pozitivan stav bez obzira na okolnosti, u suštini zanemarujući istinske emocije kao što su tuga, strah ili anksioznost, koje u svakom slučaju postoje. Čak i kada se nalazimo pred velikim životnim izazovima, stalno čujemo dobronamerne savete da „ostanemo pozitivni“ i podsećanja da je „moglo biti gore“. Takva uveravanja, iako su dobronamerna, često zaobilaze stvarnost situacije.
Šta bi onda bila toksična pozitivnost? Nju možemo da definišemo kao pretpostavku da osoba treba da se fokusira samo na pozitivan način razmišljanja uprkos emocionalnom bolu, tuzi, strahu… Nema sumnje da takav stav može da nanese veliku štetu. On može internalizovati osećaj neadekvatnosti ili slabosti. U dobu u kojem se negativne emocije često doživljavaju kao loše, a autentična ljudska iskustva su poništena, uticaj na mentalno zdravlje može biti razoran. Studije su pokazale da izbegavanje ili potiskivanje emocija može dovesti do povećane anksioznosti, depresije i poremećaja sna [1]. U vremenu suočavanja sa nesigurnošću, ekonomskim i ličnim problemima raste potreba za oslanjanjem na toksičnu pozitivnost kao mehanizam za suočavanje.
Studije pokazuju da je prevalencija depresije 14,1%, anksioznosti 9,8% među studentima. Istraživanje je sprovedeno na uzorku od čak 13.000 studenata [2]. S obzirom da veliki broj njih pribegava toksičnoj pozitivnosti kao odbrambenom mehanizmu, to je još važnije da naučimo kako sa njom možemo da se suočimo.
Prva i osnovna stvar jeste da moramo da prepoznamo emocije koje imamo i da ih prihvatimo. Ne treba sebe osuđivati zbog toga što imamo negativne misli i osećanja i moramo im dati prostor koji zaslužuju. Nekada je korisno da pretočimo svoja osećanja u reči i zapišemo ih jer na taj način možemo da smanjimo intenzitet emocija kao što su tuga, bes i bol [3]. Ukoliko neka osoba u vašem okruženju ima problema, a sa njima se bori toksičnom pozitivnošću, na vama je da to prepoznate i ponudite savet toj osobi. Taj savet upravo treba da bude taj da se suoči sa svojim osećanjima.
Sledeći, važan korak jeste da treba da prihvatimo osećanja koja ne želimo da imamo. Drugim rečima, da prihvatimo da je u redu da ne budemo u redu. Potom bismo trebali da budemo uravnoteženo pozitivni, odnosno da imamo nadu da će sve biti u redu, dok još uvek osećamo tugu ili strah. Nakon toga treba da budemo realni. Moramo da se oslonimo na svoju ličnost i snage koje imamo.
Bitno je da naučimo da pravimo razliku između istinske pozitivnosti i njene toksične varijante. Takođe, moramo da budemo oprezni sa društvenim medijima, jer kako smo to već rekli, oni najčešće pokazuju iskrivljenu stvarnost. To moramo da prepoznamo i da sebe zaštitimo od slika i objava kojima smo izloženi.
Mi danas živimo u vremenima koja su drugačija od svih onih koja su postojala ranije. U njima moramo da shvatimo važnost istinskih emocija i iskustava. Prava pozitivnost podrazumeva prihvatanje čitavog spektra ljudskih emocija i pružanje podrške kako bismo sa što manje posledica izašli iz situacije u kojima se svako od nas povremeno nalazi.
