Mentalno zdravlje kod dece podrazumeva dostizanje razvojnih i emocionalnih značajnih postignuća, i učenje zdravih socijalnih veština i načina rešavanja problema. Već dugi niz godina govori se da je mentalno zdravlje celog stanovništva, a posebno dece i mladih ugroženo. Statistika u SAD govori da u populaciji dece starosti od 3 do 17 godina njih 9,8% ima ADHD sindrom (Attention Deficit Hyperactivity Disorder), 9,4% oseća nervozu, 8,9% ima probleme sa ponašanjem, dok je njih 4,4% depresivno [1]. Da li je to razlog da deca, onih dana, kada se mentalno ne osećaju dobro, ne idu u školu? Na isti način kao kada imaju blago povišenu temperaturu, prehladu, pa roditelji opravdaju izostanke svoje dece u školi kada u nju ne idu dan ili dva.
Istraživanje koje je sprovedeno u SAD i u kome je učestvovalo više od 1.000 roditelja, pokazuje da se većina njih slažu sa tim, posebno u vreme pandemije koja je ostavila posledice na mentalno zdravlje mladih. Čak 60% roditelja se izjasnilo da je pandemija uticala na mentalno zdravlje mladih, 36% je primetilo promene u raspoloženju i ponašanju, a 37% je prijavilo da deca imaju problema pri socijalizaciji.
Ako se posmatraju faktori koji su najviše doprineli tome, roditelji ističu školu (njih 47%), nerazumevanje sa kojim se deca susreću (40%), vršnjački odnosi i prijateljstva (39%), pandemije (38%) i socijalnih mreža (31%). Roditelji smatraju da korišćenje „mentalnog dana“ kada dete ne bi išlo u školu ako se mentalno ne
osećaju dobro, je korisna ideja i čak 56% njih kaže da bi koristili takvu mogućnost, 32% da bi je razmotrili [2].
Škole u 12 američkih država već nude ovakvu mogućnost deci, a mnoge je još uvek razmatraju. Među onima koji dopuštaju „mentalni dan“ su one u Vašingtonu, Kaliforniji, Ilinoisu, Arizoni, Nevadi, Oregonu, Konektikatu i drugim, dok je njegovo uvođenje predloženo u Floridi, Njujorku, Merilendu, Masačusetsu i Pensilvaniji.
Naravno, uvođenje „mentalnog zdravlja“ nije tako jednostavno. Ono pruža mogućnost za manipulisanje i izbegavanje školskih obaveza i najveća odgovornost je zapravo na roditeljima. Ne postoji termometar koji bi mogao da pokaže depresivni raspoloženje, anksioznost ili bilo koji drugi mentalni izazov zbog koga deca ne bi mogla da budu koncentrisana u školi. Na roditeljima je da pokažu dobro poznavanje deteta, da malo istražuju da li postoje neki skriveni motivi zbog kojih dete ne bi išlo u školu i konačno, da ako je tako to ne dozvole. Izazov je i postaviti granicu koliko često dete može da koristi „mentalni dan“ da ne bi išlo u školu. Nisu postavljene jasne granice i opet je sve na roditeljima da spreče njegovo često korišćenje. Postavlja se i pitanje šta dete treba da radi tog dana. Da li će mu pomoći da ostane kod kuće i dan provede igrajući igre na računaru ili je potrebno osmisliti neke aktivnosti koje dete treba da smire i pomognu da se bolje oseća. Potrebno je osmisliti programe podrške roditeljima kako bi bili sposobni da na najbolji način pomognu svojoj deci. Međutim, sa druge strane, uvođenje „mentalnog zdravlja“ pokazuje deci da je njihovo mentalno stanje važno i da je i roditeljima i školi bitno da se oni osećaju bolje. A ponekad im je jednostavno potreban dan za reset kako bi ponovo mogli da daju svoj maksimum u školi.
