Svi smo, ponekad, tužni, osećamo se loše, čak smo ponekad i očajni. I imamo naše „žute minute“. Ali to traje nekoliko dana, i onda se ponovo osećamo dobro.
Potpuno je drugačije kod ljudi koji su depresivni. Njihova tuga, neraspoloženje i negativne misli su deo svega što oni rade i imaju veliki uticaj na njihove postupke. Ne mora da postoji neki poseban događaj koji će biti okidač za nastanak depresije. Kada dođe do nje, ljudi se osećaju kao da su zarobljeni u dubokoj crnoj rupi iz koje nema izlaza. Imaju probleme sa spavanjem, neraspoloženi su, osećaju se bezvrednim, nemaju samopouzdanje, niti motivaciju za bilo šta. Sve ovo im pravi ogromne probleme u svakodnevnom funkcionisanju – u kući i na poslu. Te osobe zanemaruju porodicu i prijatelje i ne nalaze uživanje u stvarima koje su im nekada predstavljale zadovoljstvo.
Depresija je jedno od najčešćih mentalnih oboljenja i može da ima čitav spektar težine ispoljavanja, od lake, srednje teške do teške. Smatra se da preko 280 miliona ljudi na svetu pati od depresije. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije 5% odraslih osoba, a 5,7% među onima koji su stariji od 60 godina pate od depresije [1]. Postoji više različitih tipova depresije, a koji će se simptomi pojaviti, kog intenziteta i koliko često, razlikuje se od pojedinca do pojedinca. Depresija je prisutna u svim socijalnim i starosnim grupama i pogađa i žene i muškarce.
Depresija je posebno teška kod starijih osoba. Ona je teža, traje duže i manja je verovatnoća njenog brzog izlečenja nego što je to slučaj kod mlađih, tako tvrdi jedna studija. Zbog čega je tako ostaje delimično nejasno, pre svega zbog toga što određeni faktori kao što je socijalna izolacija ili postojanje određenih hroničnih bolesti samo u manjoj meri ovo mogu da objasne. Naučnici su pratili 1.042 osobe, od kojih su 690 bile žene, uzrasta od 18 do 88 godina i koji su imali dijagnostikovanu depresiju. Pratili su 4 indikatora u periodu od dve godine, i to da li su osobe imale istu dijagnozu na kraju posmatranog perioda, koliko su simptomi bili konstantni tokom te dve godine, kolika je bila mogućnost remisije (poboljšanja) i za koliko je bilo moguće da se smanji težina bolesti. Prema svih četiri parametara, depresija se konstantno pogoršavala u grupi ljudi koji su stariji od 70 godina. Čak i kada su naučnici analizirali faktore kao što su socijalna izolacija i socijalne mreže, usamljenost, bol, broj hroničnih oboljenja, korišćenje antidepresivnih lekova, primetili su da svi oni mogu da objasne samo deo ovih razlika koje su postojale. Očigledno je starost, sama po sebi, bila značajan faktor rizika zbog čega stariji od 70 osoba imaju češće depresiju i u težem obliku [2].
Posledice depresije su jako negativne. Sama bolest može uticati na pojavljivanje novih i pogoršanje postojećih bolesti i drastično negativno uticati na kvalitet života obolele osobe, njene porodice i okruženja. Međutim, jedna od najtežih posledica depresija jeste samoubistvo. Samoubistvo je drugi vodeći uzrok smrti populacije starosti od 10 do 34 godina (prvi su saobraćajne nesreće) i godišnje blizu milion osoba izvrši samoubistvo u svetu [3]. Podaci koji su objavljeni u Kanadi pokazuju da osobe sa dijagnostikovanom depresijom imaju 25 puta veći rizik od samoubistva, da čak 50 do 80% svih onih koji izvrše samoubistvo su imali depresiju, a da samo trećina onih koji imaju depresiju traže pomoć [4].
Možda je na kraju najbolje da se podsetimo šta je o depresiji, 2017. godine, godinu dana pre svoje smrti, rekao Stiven Hoking, jedan od najvećih naučnika 20. i 21. veka, na predavanju u Kraljevskom institutu u Londonu, pred 400 ljudi:
”Poruka ovog predavanja je da crne rupe nisu tako crne kao što su naslikane. One nisu doživotni zatvori kako smo nekada mislili… stvari mogu izaći iz crne rupe, kako napolje, tako i verovatno u drugi univerzum. Zato, ako se osećate da ste u crnoj rupi, ne odustajte – postoji izlaz.”
