Američka glumica Megan Foks je, nedavno, govorila o tome da boluje od telesne dismorfije odnosno dismorfofobije. O kakvom se poremećaju radi u koliko je on čest?
Dismorfofobija je mentalno oboljenje u kome osoba provodi mnogo vremena u brizi u vezi „nedostataka“ u svom fizičkom izgledu, koje ili ne postoje ili su tako male da ih druge osobe ne primećuju. Može da se pojavi u bilo kom uzrastu, ali je najčešća kod tinejdžera i mladih odraslih osoba. Jednako su pogođeni i muškarci i žene. Simptomi, često, odgovaraju onima koji postoje kod obsesivno-kompulzivnog poremećaja. Vrlo je važno prepoznati ga na vreme i započeti lečenje s obzirom na probleme u funkcionisanju, loš kvalitet života i visok rizik od samoubistva [1].
Iako bismo mogli da smatramo da je telesna dismorfija bolest modernog društva i da su glavni krivci za nju društvene mreže, to nije tako. Nju je prvi opisao italijanski lekar Enriko Morseli, još 1891. godine. Iako može postojati nezadovoljstvo obolelih bilo kojim delom tela, ono se, najčešće, odnosi na kožu (akne, ožiljci, boja) u čak 73% slučajeva. Nezadovoljstvo kosom (ćelavost, prevelika dlakavost) se sreće u 56% slučajeva, a nosom (oblik, veličina) u 37% slučajeva. Često postoji i preokupacija veličinom grudi kod žena, mišićavošću pa i izgledom i veličinom polnog organa. Prosečno, tokom života, osobe koje boluju od telesne dismorfije su preokupirani sa 5 do 7 različitih delova tela [2]. Statistika pokazuje da telesnu dismorfiju ima 0,7 do 2,4% populacije [3].
Skoro 40% obolelih od telesne dismorfije aktivno razmišlja o svojim „fizičkim nedostacima“ čak 3 do 8 sati tokom dana, dok njih 25% razmišlja duže od 8 časova svakog dana [4].
Telesna dismorfija predstavlja veliki problem za osobe koje pate od nje. Istraživanja pokazuju da čak 36% onih koji pate od ovog poremećaja je izostajalo sa posla najmanje 7 dana mesečno, dok je 11% tinejdžera napustilo školu [5]. Rizik od samoubistva je izuzetno visok. Oko 80% svih osoba koje pate od telesne dismorfije imaju ili su imali samoubilačke misli, dok je jedna četvrtina njih pokušala samoubistvo [6].
Iako se smatra da u nekim slučajevima postoji genetska predispozicija za pojavu telesne disformije, ovaj poremećaj može da bude izazvan i negativnim iskustvom u detinjstvu kao što su zlostavljanje i zanemarivanje. Kultura korišćenja društvenih mreža i skoro savršenog izgleda raznih osoba (provučenih kroz mnoštvo filtera) mogu dodatno podstaći osobe da teže perfekcionizmu što pojačava opsesiju fizičkim izgledom.
Lečenje je teško, i podrazumeva kognitivnu bihejvioralnu terapiju koja može da se kombinuje sa nekim lekovima, kao što su antidepresivi.
Iako je u prirodi ljudi da žele da budu lepi i izgledaju dobro, preokupiranost fizičkim izgledom može da bude u prvi znak ozbiljne mentalne bolesti. Zbog toga je bitno da sebe prihvatimo onakvima kakvi zaista jesmo. Naše nesavršenosti nas čine jedinstvenima. Ne trebamo se opterećivati fizičkim izgledom, ali nas to ne oslobađa obaveze da vodimo računa o sebi.
