Živimo u svetu prepunom nasilja. Ono se propagira na svakom koraku, sa televizijskih ekrana, na raznim rijaliti programima, na internetu, svedoci smo nasilja na javnom mestu, u porodicama i kao društvo smo postali neosetljivi. Koliko su deca danas izložena nasilju i kakav uticaj izloženost nasilju ima na njih, posebno na devojčice? Kako je u svetu, a kako kod nas?
Centar za kontrolu bolesti SAD je objavio rezultate istraživanja koje se odnosi na zdravlje adolescenata, posebno devojčica i rezultati su obeshrabrujući. U SAD u 2021. godini, 60% adolescentkinja je osećalo konstantnu tugu i depresiju (što je dva puta više od njihovih vršnjaka), dok je 30% devojčica (u 2011. godini je taj procenat iznosio 19) i 14% dečaka u srednjoj školi ozbiljno razmatrala samoubistvo. O ozbiljnosti ovog problema govori i činjenica da je čak 24% devojčica je napravilo i plan kako da izvrše samoubistvo, dok je njih 13% pokušalo samoubistvo jednom ili više puta. Podaci su dobijeni na reprezentativnom uzorku od 17.000 adolescentkinja i adolescenata u srednjim školama u SAD u velikom istraživanju koje se, od 2011. godine, sprovodi svake dve godine [1]. Čak 14% adolescentkinja je izjavilo da su bile prinuđene da imaju seksualne odnose, što je za čak 27% više u odnosu na 2019. godinu. Šokantan je i podatak da je čak 18% adolescentkinja izjavilo da su bile izložene seksualnom nasilju, dok je isto iskustvo imalo i 5% adolescenata. Kada se pogledaju sve vrste nasilja, devojčice su praktično izložene svim vrstama nasilja u većoj meri u odnosu na dečake.
Šta se dešava u Srbiji? Mi, nažalost, nemamo ovakva sveobuhvatna, sistemska istraživanja koja bi bacila više svetla na nasilje kome su izložena naša deca. Međutim, postoji više istraživanja iz kojih se može videti kakva je situacija. Jedno istraživanje koje je sproveo Autonomni centar za ženska prava, a koje je obuhvatilo 415 ispitanika je pokazalo da čak 10% učenika srednjih škola smatra da je normalno da udari devojčicu, dok to smatra i 3,2% devojčica. Seksualno uznemiravanje je normalno za čak 25% dečaka i za 4% devojčica. Čak trećina dečaka smatra normalnim vulgarne komentare na račun devojčica, dok to isto smatra normalnim i 10% devojčica. Istraživanje o stavovima mladih o rodno zasnovanom nasilju, u kome su učestvovali mladi starosti od 14 do 30 godina, je pokazalo da je 55,7% njih bilo izloženo nekoj vrsti nasilja više puta, a njih 15,2% jednom. To znači da je 70,9% mladih bilo izloženo nasilju, a samo 29,1% nije. I u ovom istraživanju je 11% ispitanika izjavilo da smatra da je normalno da mladić ošamari devojku, dok je isti odgovor dalo 3% ispitanica [2]. Posebno je zabrinjavajuća i činjenica da 15% ispitanika smatra da je su devojke same krive zbog nasilja kome su izložene zbog slobodnijeg ponašanja i oblačenja.
Konačno, postoji i jasna veza negativnih događaja u detinjstvu (ACE – Adverse Childhood Experience) i zdravlja u odraslom dobu. U Srbiji je sprovedena ovakva studija i u njoj je učestvovalo 2.792 ispitanika koji su davali podatke o negativnim događajima koje su iskusili u detinjstvu, a istraživači su utvrđivali vezu tih događaja i zdravlja u odraslom dobu. Negativni (traumatični) događaji u detinjstvu podrazumevaju fizičko, psihičko i seksualno zlostavljanje, zanemarivanje, alkoholizam i zloupotrebu droge u porodici, razvod, depresiju u porodici, samoubistvo i druge teške događaje koji mogu uticati na dete. Pokazalo se da je ovakva vrsta iskustva u detinjstvu povezana sa većim brojem abortusa, češćoj pojavi alkoholizma i narkomanije u odraslom dobu, češćoj pojavi samoubistva i samopovređivanja, lošijem mentalnom zdravlju, češćoj pojavi fizičkih oboljenja, kao što su kardio-vaskularne bolesti, dijabetes, neurološka i druga oboljenja, snažnija podrška telesnom kažnjavanju i otežano ulaženje u partnerske veze. Koliko je ljudi u Srbiji bilo izloženo traumatičnim događajima u detinjstvu? Podaci su pokazali da je 19,7% osoba u Srbiji doživelo 4 i više ovakvih događaja u detinjstvu, njih 26,5% je iskusilo 2 do 3 ovakva događaja i 25% jedan traumatični događaj. To znači da je 71,2% građana doživelo bar jedan traumatični događaj u detinjstvu što je izuzetno visok procenat [3]. Ako se vratimo na sve veću izloženost nasilju, postoji opravdani strah da će se ovaj procenat u budućnosti povećavati.
Konačno, šta je rešenje problema koji je postojao i u prošlosti, ali koji postaje sve prisutniji. Pre svega smanjenje nasilja tokom adolescencije je od suštinskog značaja za promovisanje zdravog razvoja i sprečavanje dugoročnih negativnih ishoda. To podrazumeva promovisanje pozitivnih odnosa sa roditeljima, vršnjacima i drugim odraslim osobama koje mogu pružiti podršku i smernice tokom perioda odrastanja. Vrlo je važno unaprediti sistem obrazovanja i zaštite mentalnog zdravlja adolescenata. Adolescenti moraju da ovladaju veštinama potrebnim za upravljanje emocijama, mirno rešavanje sukoba i efikasnu komunikaciju.
Treba promovisati pozitivno ponašanje mladih kao što su empatija, ljubaznost i nenasilno ponašanje. I ono što je mnogo važnije jeste da je neophodno da nasilje prestane da bude tolerisano ili čak i ohrabrivano u društvu, a počinioci nasilja moraju da budu najoštrije sankcionisani. I za ovo je potrebno mnogo vremena. Ali jedna kineska poslovica kaže da i put od sedam kilometara počinje prvim korakom. Krajnje je vreme da ga napravimo.
