Dok je još besneo Drugi svetski rat, ranjeni grčki vojnik koji se zvao Stamatis Moraitis je došao na lečenje u SAD. Tamo je i ostao. Njegova priča je ličila na tipičnu američku priču tog vremena. Oženio se, kupio kuću i ševrolet pedesetih godina i imao troje dece. Tako bi i ostalo da 1976. godine, kada je imao 66 godina, nije mu dijagnostikovan karcinom pluća. Prvobitnu dijagnozu je potvrdilo još 9 drugih lekara i svi su bili jednoglasni u oceni da mu je ostalo još 6 do 9 meseci života.
Gospodin Moraitis se suočio sa teškim izborom. Imao je mogućnost da ostane u SAD i podvrgne se agresivnom lečenju (tada je bilo mnogo manje terapijskih opcija nego što je što danas slučaj). Tako bi bio blizu svoje dece. Međutim, razmišljao je o troškovima sahrane u Americi koji su bili jako visoki. Zbog toga se odučio da se vrati na svoje rodno mesto – grčko ostrvo Ikaria. Ako ništa drugo ostaće više novca za njegovu suprugu, posle njegove smrti.
Ostrvo Ikaria je poznato kao i jedno od onih mesta koje pripadaju plavim zonama, odnosno mestima na kojima ima mnogo više stogodišnjaka nego na drugim mestima i gde ljudi žive duže nego drugde. Na Ikarii preko 30% osoba koje godišnje umru imaju preko 90 godina, a prosečna dužina života je za oko 10 godina veća nego u drugim delovima Grčke [1].
Stamatis Moraitis se vratio u dom svojih roditelja. Nakon što je prvi dan preležao u postelji, sledećeg dana je otišao do male crkve koja se nalazila na brdu. Uskoro se na ostrvu čulo da se vratio i počeli su da ga posećuju njegovi drugovi iz detinjstva. Polako se osećao sve jačim i uskoro je počeo da sadi vinovu lozu iza kuće, ne nadajući se da će dočekati i da obere prve grožđe sa nje.
Prošlo je prvih šest meseci, potom naredna tri. Do tada je već trebalo da umre, ali se Stamatis osećao sve snažnijim. Nije uzimao nikakvu hemoterapiju, nije prošao kroz terapiju zračenjem, samo se preselio na Ikariu.
Potpuno je promenio način života. Njegova ishrana se sastojala od povrća, voća, čaše vina. Počeo je da radi u bašti, a kada mu je trebalo maslinovo ulje, morao je da uzme masline i iz prese dobije hladno ceđeno maslinovo ulje. Na taj način je živeo i 2013. godine. Te godine je umro u svojoj 98. godini. U jednoj emisiji, kada su ga pitali šta je tajna njegove dugovečnosti, rekao je da je „zaboravio da umre“.
Šta je tajna izlečenja Moraitisa? Moguće je da je njegov DNK bio prilično jedinstven i sposoban da se odbrani od karcinoma, čak i kada je on zahvatio veliki deo njegovih pluća. Ali ono što je sigurno imalo velikog značaja jeste i okolina u kojoj je živeo. Od načina ishrane koji se uglavnom sastojao od puno povrća i voća koje je sam gajio, puno rada, velikog broja socijalnih kontakata i života bez puno stresa. Mnogi ističu da je važna stvar na Ikariji i to što veći deo stanovništva posti sve postove, čime se odriču mesa u velikom delu godine. U krajnjoj liniji jedna studija koja je rađena na 2.872 parova blizanaca i koja je za cilj imala da ispita koliko na našu dugovečnost uticaj ima naše genetsko nasleđe, a koliko okolina i način života, došlo se do zaključka da genetika ne učestvuje sa više od 20 do 25%. To znači da je većina faktora koji će uticati na našu dugovečnost, zapravo u našim rukama [2].
Konačno, moramo imati na umu da bolesti moraju da se leče u skladu sa principima moderne medicine. Primer Stamatis Moraitisa nam ne govori to da ne treba da se lečimo. Savremena medicina nam nudi niz terapijskih mogućnosti koje nekada nismo mogli ni da zamislimo. Ali nam ovaj primer govori nešto drugo. Da je tajna dugovečnosti zapravo u tome da kontrolišemo svoje okruženje i da i pored svega što nas okružuje nađemo balans koji je neophodan za dug i kvalitetan život.
