Od početka civilizacije ljudi su postavljali pitanje: zašto starimo? Danas znamo mnoge odgovore i faktore koji mogu da ubrzaju ili uspore starenje. Nekada smo smatrali da je naša genska osnova nepromenljiva i da od nje u najvećoj meri zavisi kako ćemo stariti i koliko dugo možemo da živimo. Da bismo razumeli na koji način ona utiče na naše starenje i naše funkcionisanje moramo da znamo šta je genom. Najprostije rečeno, genom je naš celokupni genetski materijal (koji smo nasledili od naših roditelja), a koji se sastoji od DNK (dezoksiribonukleinske kiseline) i koji čine geni (koji kodiraju stvaranje proteina) i nekodirajuća DNK, ali i DNK koja se nalazi u mitohondrijama – organelama koje stvaraju energiju unutar ćelija, a procenjuje se da u našem telu postoji oko 30 triliona različitiih ćelija [1]. Unutar jedra ćelije DNK se nalazi u hromozima u kojima nekodirajuća DNK obuhvata skoro 98% celokupnog genetskog materijala. Ljudska vrsta je definisana time što ima 46 hromozoma, odnosno 23 para hromozoma, od koji su 22 somatski hromozomi, dok jedan par čine polni hromozomi. Ako se posmatra veličina našeg genoma – njega čine 3,2 milijardi parova baza, tako da je i broj gena izuzetno veliki. Dugo se smatralo da su geni nepromenjivi i da na to kako će oni funkcionisati ne može da se utiče. Danas znamo da to nije tako i da postoji i nešto što nazivamo epigenom. Ako bi, uprošćeno, naš genom smatrali hardverom, naš epigenom bi zapravo bio softver koji će uticati na to kada i kako će se naši geni aktivirati. Kao kada biste imali računar koji je izuzetno jak, ali na njemu imate softver koji mu omogućava da radi skoro savršeno ili imate softver koji je izuzetno loš i naš odličan računar, zapravo radi sporo. Ovaj softver je epigenom i na njegovo funkcionisanje umnogome možemo da utičemo. On predstavlja kompletan opis svih hemijskih modifikacija DNK i histona koji zapravo regulišu koji geni u okviru našeg genoma će se uključiti i kada [2].
Iako mnogi procesi utiču na to da starimo, smatra se da je jedan od glavnih faktora, oštećenje DNK. Zbog toga je razvijen mehanizam koji nazivamo epigenetski sat, odnosno način kojim određujemo starost naših ćelija. Njihova starost ne mora da odgovara našoj hronološkoj starosti odnosno broju godina koje imamo. Naše ćelije mogu biti mlađe, ali mogu biti i starije i to pre svega zavisi od nas samih. Starost ćelija možemo znati određivanjem stepena metilacije DNK u ćeliji. Određivanje koliko su naše ćelije stare se naziva epigenetskim satom i jedan od najpoznatijih je Horvatov epigenetski sat koji je razvijen na osnovu metilacije DNK u različitim tkivima i njihovim zajedničkim karakterističnim promenama [3]. Bitno je reći da je u laboratorijskim uslovima izvedeno to da se kod životinja samo uticajem na DNK (bez skraćivanja telomera ili drugih uticaja na proces starenja), njegovom metilacijom može doći do toga da ta ćelije životinje postanu starije nego što su bile. Istraživači su uspeli da utiču na to koliko će brzo starost nastupiti, odnosno uspeli su da ubrzaju starenje. Ako je to moguće i ako možemo da ubrzamo starenje, da li možemo da uradimo i suprotno? Da li kazaljke epigenetskog sata možemo da okrenemo unazad? Da već ostarelu jedinku ponovo učinimo mladom? Odgovor je da. U laboratorijskim uslovima i intervencijom na DNK, povećanjem ekspresije određenih gena čija je uloga proizvodnja proteina koji će „čistiti“ našu DNK, odnosno vršiti njegovu demetilaciju, možemo da ćelije učinimo mlađim, bar u laboratorijskim uslovima. Primer za to su eksperimenti koji su vršeni nad miševima u laboratoriji i gde su istraživači uspeli da deluju na ćelije očnog nerva kod starih miševa, na način da su iskoristili bezazlen adenovirus kao nosač koji je u ćelijama očnog nerva miša aktvirao tri gena (od četiri – aktiviranjem četvrtog, c-Myc, dolazi do smrti miša) koji su poznati kao Yamanaka faktori (Oct4, Sox2, Klf4) što je za posledicu imalo preokretanje epigenetskog sata, došlo je do proliferacije očnog nerva i ćelije su postale mlade – drugim rečima stare ćelije koje su počele da gube svoju funkciju, a samim tim i miš svoj vid su postale mlade, a vid ostarelog miša je postao jednak onom koji imaju mladi miševi [4]. Ove gene je, 2006 godine, otkrio Dr. Shinya Yamanaka koji je zbog svojih istraživanja dobio Nobelovu nagradu.
Šta to praktično znači za nas? Da li možemo da dobijemo neku injekciju koja će nas učiniti mladim? Odgovor je ne. Za sada smo daleko od takvih otkrića. Mnogo smo bliži tome da će se ova otkrića koristiti za lečenje pojedinih bolesti, ali u daljoj budućnosti će možda postojati i neka čudotvorna injekcija koja će biti pravi eliksir mladosti. Ono što znamo jeste da danas možemo da znamo koliko su naše ćelije zaista stare i šta možemo da uradimo kako bismo ih podmladili. I što je još značajnije to možemo saznati u okviru pojedinih medicinskih programa. Jedini u Srbiji je VIZIM VITALITY.
