Posebnu pažnju, zadnjih decenija, zaslužuje epigenom. Ono što znamo jeste da je svako od nas kombinacija naslednog materijala svojih roditelja. Još od 1953. godine, kada su Džejms Votson i Frensis Krik otkrili dvostruki lanac DNK koji se nalazi u jedru svake naše ćelije (osim eritrocita koji ga nemaju), shvatili smo da genetski materijal koji smo nasledili, uslovljava kakvi ćemo biti.
Međutim, i pre toga naučnici su razumeli da mnogo toga zavisi i od interakcije naših gena i okoline. U krajnjoj liniji i jednojajčani blizanci koji imaju potpuno identičan genetski materijal, razlikuju se između sebe, manje kao deca, a sve više kako su stariji. To je i ukazivalo na to da što smo izloženiji faktorima iz okoline to će i njihov uticaj biti veći.
Iako se o epigenomu govori od kraja prošlog veka, ovaj termin je zapravo znatno stariji. Prvi ga je upotrebio britanski razvojni biolog Konrad Vodington 1942. godine, da bi opisao složene interakcije između gena i okoline, tokom razvoja. Međutim, on je dobio na značaju tek osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, kada su otkrivene konkretne epigenetske modifikacije, kao što su metilacija DNK i modifikacije histona. Nivo i identifikacija acetilacije i deacetilacije histona kao regulatora genske ekspresije bili su važne prekretnice u razvoju ove oblasti. Od tada, napredak u epigenetskom istraživanju je nastavio da otkriva nove mehanizme i uloge za epigenetske modifikacije u razvoju, nastanku raznih bolesti i našoj evoluciji.
Ako bi na jednostavan način želeli da objasnimo šta je epigenom, mogli bismo da ga uporedimo sa računarom. Svaki računar ima neki hardver u sebi: matičnu ploču, prosecor, memoriju, grafičku kartu, monitor… Taj hardver su zapravo geni koje smo nasledili od naših roditelja. I sada zamislimo da je taj hardver najbolji na svetu i da su naši geni savršeni. Kako će računar raditi? To zavisi od operativnog sistema koji instaliramo na njega. Ako imamo najbolji hardver, ali instaliramo loš softver, taj računar će raditi loše bez obzira što ima potencijal da radi bolje. Ali ako instaliramo dobar softver on će postati najjači računar koji smo videli. Tako je i kod nas. Kakav god imamo nasledni materijal, moramo da mu pomognemo da funkcioniše na najbolji način, a to znači da našim životnim stilom utičemo da se ekspresuju oni geni koji nam pomažu da budemo zdraviji [1]. Naravno, cela epigenetika je složenija. Smatra se da deo tih hemijskih modifikacija i neke karakteristike epigenoma nasleđujemo od roditelja, ali da na deo utiču i faktori okoline u kojoj živimo i naši životni izbori.
Međutim, da li možemo da uradimo još nešto? Prekretnica je zapravo nastala kada smo naučili da taj naš epigenom možemo da reprogramiramo, odnosno da naše ćelije koje su postale starije, možemo da učinimo mlađim, odnosno da preokrenemo sat koji nas čini starijim. Za to imamo i naučne potvrde. Intervencijama u životnom stilu, a to se pre svega odnosi na fizičku aktivnost, zdravu ishranu, prevladavanje hroničnog stresa i stimulisanje autofagije, stimulišemo naše gene dugovečnosti da se aktiviraju i oni će uticati na to da se smanji stepen metilacije našeg DNK, što je jedan od pokazatelja starenja ćelije. Drugim rečima, naše ćelije će postati mlađe.
Već smo pisali o smelim eksperimentima koje se duže od 10 godina sprovode na Univerzitetu Harvard. Oni su uspeli da podmlade očne ćelije starih laboratorijskih miševa ili onih koji su imali glaukom, a koji su nakon terapije opet videli dobro. Da bi to uradili oni su koristili gensku terapiju kojom su aktivirali tri gena – Oct4, Sox2 i Klf4 koji su zajedno poznati pod imenom OSK ili Jamanaka faktori, a koji su inače aktivni u matičnim ćelijama. Ova intervencija je dovela do toga da se epigenom ćelija vratio u ono stanje kada su bile mlade. I ta promena se pokazala stalnom. Ćelije su konačno podmlađene. Međutim, ono što je predstavljalo problem jeste što su eksperimenti rađeni na miševima.
Danas smo mnogo bliži tome da će ova terapija, možda, postati prva genska terapija kojom ćemo moći da podmladimo naše ćelije. Na konferenciji ARVO 2023 (Association for Research in Vision and Ophthalmology) predstavljeni su rezultati iste genske terapije kod primata (naših najbližih „srodnika“). Naučnici su kod majmuna koji su oboleli od ishemijske optičke neuropatije, a koja se karakteriše naglim gubitkom vida, aktivirali tri već pomenuta gena Oct4, Sox2 i Klf4. To su učinili korišćenjem virusa koji je direktno ubrizgan u oko, a koji je reprogramiran na način da stimuliše ekspresiju ova tri gena. Već jedan dan nakon početka terapije, došlo je do značajnog poboljšanja vida, uz pojavljivanje novih nervnih vlakana u očnom nervu. Majmuni su videli mnogo bolje [2].
Ovo je prva razvijena metoda lečenja stanja (za sada samo na životinjama), za koje trenutno ne postoji lek. Takođe, ovo predstavlja ogroman napredak u razvoju ovog metoda lečenja kod ljudi. Iako je put do toga još uvek dugačak, stvoreni su uslovi da počnu ispitivanja i na ljudima (koji na to dobrovoljno pristanu), jer su sva dosadašnja ispitivanja se pokazala efikasnim i neškodljivim. Naime, uspešno sprovedena ispitivanja na životinjama koje su najsličnije nama je preduslov da započne ispitivanje na ljudima.
Ovo, naravno, otvara mogućnost za mnoga istraživanja u ovoj oblasti. Mi znamo da stimulacija ova tri gena u bilo kojoj ćeliji, dovodi do podmlađivanja ćelije. Ako se ispitivanja kod ljudi pokažu delotvornim, samo je pitanje vremena kada ćemo biti sposobni da podmladimo svaku ćeliju u našem organizmu, lečimo mnoge bolesti, a možda i jednom da se zaista podmladimo.
I dok lečenje bolesti nije sporno, ako ikada dođemo do toga da na ovaj način možemo da se podmladimo i da li to zaista želimo, pitanje je za svakog od nas.
