Search

Da li smo sa eutanazijom otišli predaleko?

Medically approved

Eutanazija je podrazumeva namerno okončanje života osobe radi ublažavanja nepodnošljivog bola i patnje, a koji se izvodi na dobrovoljan i kompetentan zahtev. Postoje dve glavne vrste eutanazije: aktivna i pasivna. Aktivna eutanazija podrazumeva da se osobi da smrtonosna doze leka ili mu se ona obezbedi (kao što jr to slučaj sa medicinski asistiranim samoubistvom), dok pasivna eutanazija podrazumeva prestanak pružanja medicinskih tretmana koji mogu da produže život.

U većini zemalja eutanazija nije dozvoljena (takav je slučaj i u Srbiji), ali se povećava broj zemalja gde je ona dozvoljena, najčešće samo kada konzilijum lekara da svoje odobrenje, odnosno utvrdi da je osoba zaista izložena neizrecivoj boli i patnji i da ne postoji mogućnost poboljšanja zdravstvenog stanja. Takav je slučaj, recimo, u Holandiji, Belgiji, Luksemburgu, Kanadi, Australiji i Kolumbiji. Švajcarska, koja je najpoznatija po euatanaziji, dopušta asistirano samoubistvo, ali ne i aktivnu eutanaziju. Ona je zanimljiva po tome što asistirano samoubistvo dozvoljava čak i osobama koje nisu obolele, sve dok je ta odluka dobrovoljna, a osoba svesna njenih posledica. U Sjedinjenim Američkim Državama, nekoliko saveznih država, uključujući Oregon, Washington, Kaliforniju, Kolorado, Havaje, Vermont, Maine, New Jersey i Novi Meksiko, dozvoljavaju neke vrste eutanazije.

Postoje brojne etičke dileme koje prate pitanje eutanazije. Jedna od njih je pravo na život sa jedne i pravo na dostojanstvenu smrt sa druge strane. Protivnici eutanazije tvrde da pravo na život ima apsolutnu vrednost i da nijedna osoba ili država ne bi trebala imati moć da odlučuje o kraju života druge osobe. Sa druge strane, zagovornici veruju da ljudi imaju pravo na dostojanstvenu smrt, posebno kada pate od neizlečivih i bolnih stanja. Eutanazija postavlja pitanje i o etičkoj ulozi lekara, čija je osnovna dužnost spasavanje života i olakšanje patnje. Zagovornici smatraju da lekari pomažu pacijentima da okončaju nepodnošljivu patnju, dok protivnici veruju da bi učestvovanje u eutanaziji kompromitovalo osnovne medicinske etičke principe.

Međutim, čak i osobe koje su zagovornici postojanja eutanazije su ostali iznenađeni kada su neke države omogućile eutanaziju ne samo osobama koje su neizlečivo bolesne, već i osobama koje pate od određenih psihijatrijskih bolesti. Tave zemlje su Kanada i Holandija, a poslednji slučaj koji je izazvao puno pažnje, upravo nam dolazi iz Holandije.

U januaru 2024. godine, mlada Holanđanka, Aurelija Brauers, koja je imala 29 godina, je popila smrtonosnu dozu leka koji joj je dao lekar. Ali, Aurelija nije bila neizlečivo bolesna, ona je imala psihijatrijsku bolest – patila je od depresije. Ona je izjavila da je sama izabrala ovakvu smrt, jer po njenim rečima je „patila nepodnošljivo i beznadežno i da je svaki udah koji udahne mučenje“.  Poslednje dve njene nedelje je pažljivo pratila jedna TV ekipa, koja je pravila dokumentarni film o njenom životu i ostalo je zabeleženo da je to vreme provela sa osobama koje je volela, radeći zanatske radove i vozeći se biciklom u gradu Deventeru u Holandiji. Da bi sve bilo bizarnije, posetila je i krematorijum – mesto koje je odabrala za sopstvenu sahranu.

Aurelija je samo jedan od nekoliko desetina takvih slučajeva, samo u Holandiji. Velika većina od 6.585 smrtnih slučajeva od eutanazije u Holandiji 2017. godine bili su slučajevi ljudi sa neizlečivom bolešću (kao što je karcinom u terminalnoj fazi), ali su 83 osobe su eutanazirane na osnovu toga što su imale psihijatrijsku bolest. Dakle, to su bili ljudi – poput Aurelije – koji nisu bili neizlečivo bolesni [1].

Iako je to samo mali broj slučajeva, ovo je alarmantan podatak, pre svega iz dva razloga. Prvi je taj što se ne radi o osobama koje su neizlečivo bolesne (depresija svakako nije takva bolest), a drugi je taj što se postavlja pitanje koliko je zahtev za eutanazijom koji može da postavi osoba koja pati od depresije ili nekog drugog psihijatrijske bolesti može biti kompetentan.

Iako je eutanazija složeno pitanje koje zahteva pažljivo balansiranje između prava na život, prava na dostojanstvenu smrt, i etičkih vrednosti društva, ostavlja se utisak da smo dozvoljavanjem eutanazije čak i psihijatrijski obolelih osoba, ovoga puta otišli predaleko.

[1] van Veen, S. M. P., Widdershoven, G. A. M., Beekman, A. T. F., & Evans, N. (2022). Physician assisted death for psychiatric suffering: experiences in the Netherlands. Frontiers in psychiatry, 13, 895387.