Search

Eutanazija – za ili protiv?

Medically approved

Već nekoliko godina, javnost u svetu je šokirana povremenim izjavama profesora ekonomije sa Univerziteta Jejl, Jusuke Narita. Sama njegova pojava je čudna, naime njegov zaštitni znak su naočare koje su asimetrične i na jednom oku su okrugle, a na drugom u obliku kvadrata. Ali njegove izjave su te koje su izazvale mnogo više pažnje.

On je krajem 2021. godine govorio o sve starijem stanovništvu u Japanu. Naime, tamo je 29,1% populacije starije od 65 godina, dok je čak njih 15% starije od 75 godina [1]. To Japan čini zemljom sa najstarijim stanovništvom na svetu. Ako poredimo te podatke sa Srbijom, naše stanovništvo je ipak mlađe. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 21,28% stanovništva je starije od 65 godina, dok je njih 7,95% starije od 75 godina (novi podaci iz popisa koji je održan 2022. godine će biti objavljeni u maju 2023. godine) [2]. Šta je to profesor Narita izjavio? On je rekao da je rešenje za stariju populaciju u Japanu očigledno, a to je masovni „seppuku“ starijih („seppuku“ je ritualno samoubistvo u Japanu koje su upražnjavali samuraji). Prošle godine je na svojim predavanjima, na pitanje da objasni masovni „seppuku“ koji je predložio, opisao scenu iz horor filma Midsommar, gde kult šalje jednog od svojih najstarijih članova da izvrši samoubistvo skokom sa litice [3]. Konačno, poslednji put je izjavio, govoreći o eutanaziji, da njena obaveznost u budućnosti, će u jednom trenutku doći na red. Suočen sa kritikama svojih izjava, profesor Narita je rekao da su njegove izjave istrgnute iz konteksta. Međutim, u svakom slučaju izjave su naišle na skoro jednoglasnu osudu. Ali ako se vratimo na njegovu poslednju izjavu u vezi eutanazije, ona dovodi do velikih pitanja u vezi nje koja se otvaraju već danas.

Šta je eutanazija? U tačnom prevodu, eutanazija znači „dobra smrt”, odnosno smrt bez patnje. Evropska asocijacija za palijativno zbrinjavanje definiše eutanaziju kao namernu intervenciju lekara preduzetu sa namerom da okonča pacijentu život, u cilju oslobađanja od patnji, a na pacijentov dobrovoljan i kompetentan zahtev. Postoji više vrsta eutanazije: (1) aktivne koja podrazumeva „direktno davanje smrtonosne supstance oboleloj osobi od strane treće osobe, iz milosrđa“ [4]; (2) pasivne koja podrazumeva uzdržavanja primene ili prestanka primene intervencije kojom bi se održao život obolele osobe, na zahtev obolele osobe, kada ona smatra da je dalje produžavanje života uzaludno; (3) indirektne eutanazije koja se odnosi na propisivanje lekova za umanjenje bolova koji u velikim dozama mogu biti fatalni, a koji su propisani u cilju olakšanja patnji: i (4) medicinski asistirano samoubistvo gde osoba izvrši samoubistvo korišćenjem, najčešće, lekova koje im obezbedi lekar i koja je sve više u centru pažnje.

Pitanje eutanazije postoji hiljadama godina. Platon u svom delu „O državi“ piše: „Građanin nema pravo na bolest. Ako se razboli treba ga pustiti da umre“. Veliki grčki filozof veruje da je bolestan građanin, društveno nekoristan. Eutanaziju su primenjivali i Rimljani. U srednjem veku, pod uticajem crkvene dogme, ubistva iz milosrđa su bila zabranjena. Hrišćanstvo uči da je ovozemaljski život samo uvod u zagrobni, te sve muke i patnje kroz koje vernik prolazi, služe njegovom iskupljenju. Osim toga, šesta Božja zapovest glasi: Ne ubij. Frensis Bekon se zalaže za pomoć teškim bolesnicima pri umiranju u svom delu iz 1620. godine „Novum orbanum sciencarium“. Nemački profesor prava Šchrift von Karl Binding i profesor medicine Alfred Hosche u svom delu iz 1920. godine „Die Freigabe der Vernichtung lebensunwerten Lebens“ idu korak dalje i predlažu eutanaziju u sledećim slučajevima: (1) kada je neko zbog bolesti ili teške povrede osuđen na smrt; (2) kada je neko neizlečivo duševno bolestan; (3) kada je neko bez svesti, a postoji opasnost da će se, osvestivši se, naći u nekoj neizrecivoj duševnoj bedi. Dvadesetih godina prošlog veka u SSSR se kratkotrajno sprovodila eutanazija, dok je u nacističkoj Nemačkoj pod izgovorom izvršenja eutanazije izvršena masovna egzekucija duševnih bolesnika jer se nisu uklapali u sliku „arijevaca“ kako su ih zamišljali nacisti. Oko 350 lekara predvođenih dr Karlom Brantom (osuđenim u Nirnbergu 1946. godine) za nepune dve godine su ubili  275.000 duševno obolelih ljudi.

U većini zemalja gde je eutanazija dozvoljena, to je u slučajevima kada je osoba izložena nepodnošljivoj patnji i ne postoji mogućnost njenog oporavka. Pre nego što eutanazija bude dozvoljena, neophodna je saglasnost konzilijuma lekara. Potpuno je drugačije u Švajcarskoj koja je postala vodeća zemlja kada se o eutanazji radi. Naime, u njoj nije dozvoljen nijedan oblik eutanazije osim medicinski asistiranog samoubistva, ali je ono dozvoljeno, sve dok osoba koja želi eutanaziju je svesna šta njen zahtev znači i to čini iz motiva koji nisu „sebični“. U 2020. godini, čak 1.282 osobe je na taj način završilo život i svake godine postoji sve veći broj osoba koje to žele. Iako se uglavnom radi o obolelim osobama, dešava se i da medicinski asistirano samoubistvo zahtevaju i potpuno zdrave osobe. Zbog toga je Udruženje lekara Švajcarske 2021. godine usvojilo kodeks koji je pooštrio uslove pod kojim neko može tražiti medicinski asistirano samoubistvo. Između ostalog je uvedemo pravilo da medicinski asistirano samoubistvo zdravih osoba nije ni medicinski, ni etički opravdano [5]. Međutim, nije Švajcarska jedina zemlja gde je eutanazija uvedena na velika vrata. Kanada je u poslednjih nekoliko godina usvojila jedan od najliberalnijih zakona koji regulišu eutanaziju. To je rezultovalo time da je 2021. godine čak 10.064 osoba izvršilo eutanaziju što je činilo 3,3% svih smrti u Kanadi u toj godini [6]. Ali je Kanada otišla i korak dalje. Od marta 2023. godine biće dozvoljeno da osobe obolele od mentalnih oboljenja zatraže eutanaziju, a njeno dozvoljavanje se razmatra i za starije maloletnike kada ispunjavaju druge uslove.

U Srbiji eutanazija nije dozvoljena i postoji žučna rasprava između njenih zagovornika i protivnika. I jedni i drugi imaju svoje razloge. Oni su i etički i pravno valjani, te donošenje odluke o tome da li eutanaziju dozvoliti ili ne postaje sve složenije. Protivnici eutanazije navode da je pravo na život najvažnije ljudsko pravo koje postoji i niko ne može nikome da uzme život. Drugi razlog je mogućnost greške u postavljanju dijagnoze i procene mogućeg ozdravljenja obolele osobe koja uvek postoji, ma koliko ona bila mala. Potom, postoji i mogućnost zloupotrebe, kako od strane porodice obolele osobe ili staraoca, lekara i drugog medicinskog osoblja, pa do same države. Važni su i verski razlozi koje neki od protivnika eutanazije navode. Konačno, važan razlog koji protivnici eutanazije navode jeste i taj što, ukoliko eutanazija postane legalna, tokom vremena bi se stvorila „društvena obaveza“ starijih ljudi da zatraže eutanaziju u trenutku kada budu smatrali da počinju da predstavljaju teret za svoju porodicu i prijatelje i tu se vraćamo na profesora Narita sa početka teksta.

Postoje i razlozi za eutanaziju koje navode njeni pobornici i koji su takođe valjani. Oni navode da je pravo čoveka da odluči o svom životu neprikosnoveno. Ako osoba može da odbije ili prekine lečenje, zašto ne može da odluči i da na dostojanstven način okonča svoj život. Potom, oni navode i humane razloge koji se odnose na to da je eutanazija pre svega opravdana humanošću i željom da se pomogne teškim bolesnicima da se oslobode od muka. Neki od pobornika eutanazije, iako ne previše glasno, osim profesora Narita, navode da su neizlečivo obolele osobe teret za svoje porodice i društvo u celini i da je njihovo zbrinjavanje previše skupo, odnosno da društvo može na bolji način da iskoristi taj novac u opštem društvenom interesu.

Konačno, eutanazija predstavlja temu koja je vrlo osetljiva i kod koje postoje vrlo podeljena mišljenja da li je ispravna ili nije. Razlozi i za i protiv su valjani, te kakva god odluka, jednom, bude doneta ostaviće deo javnosti vrlo nezadovoljnom. Ali, iako osetljiva, ova tema će u nekom trenutku doći na dnevni red jer je važna za društvo u celini. Do tada nam ostaje da razmislimo da li smo za ili protiv ili što je verovatnije da li smo više za ili više protiv.

[1] https://www.japantimes.co.jp/news/2022/09/19/national/japans-graying-population/

[2] https://publikacije.stat.gov.rs/G2022/Pdf/G202214019.pdf

[3] https://www.imdb.com/title/tt8772262/?ref_=nv_sr_srsg_0

[4] Parpa, E., Mystakidou, K., Tsilika, E., Sakkas, P., Patiraki, E., Pistevou-Gombaki, K., Govina, O., Panagiotou, I., Galanos, A. and Gouliamos, A., 2010. Attitudes of health care professionals, relatives of advanced cancer patients and public towards euthanasia and physician assisted suicide. Health Policy, 97(2-3), pp.160-165.

[5] https://www.samw.ch/en/Ethics/Topics-A-to-Z/Dying-and-death.html

[6] https://www.canada.ca/en/health-canada/services/medical-assistance-dying/annual-report-2021.html