Da li su antibiotici potrebni? Mnogi će reći da ih nikako ne uzimate. Nisu u pravu. Drugi će ih preporučivati za sve i svašta. Ni oni nisu u pravu. Šta je prava istina o antibioticima?
Da počnemo od početka. Priča o antibioticima počinje 1928. godine, kada je škotski lekar Aleksander Fleming primetio čudnu pojavu. Naime, jedna laboratorijska posuda (petri šolja) i u kojoj su se nalazile kolonije bakterije Staphylococcus aureus je slučajno kontaminirana sa plesni. Fleming je primetio da na mestima gde se plesni nalaze, bakterije su bile uništene. Tako je otkriven prvi antibiotik – pencilin [1]. Od trenutka otkrića penicilina pa do njegove prve prave primene je prošlo puno vremena. Iako je korišćen samo posle dve godine, kada je filtrat Pencillium notatum upotrebljen za lečenje infekcija oka, za sistemsku primenu je bilo potrebno razviti metode njegovog pročišćavanja. To je urađeno tek 1941. godine, kada je on intravenski primenjen kod jednog policajca koji je umirao od sepse uzrokovane bakterijom stafilokom. Nakon primene penicilina, unutar prvih 24 sata, došlo je do značajnog poboljšanja njegovog zdravstvenog stanja, ali su pročišćene količine penicilina bile male, te je brzo nakon prestanka njegove primene jer ga više nije bilo, ponovo došlo do sepse i policajac je umro. Tako smo naučili još jednu značajnu lekciju, a to je da se antibiotik mora primenjivati u dovoljno dugom vremenskom intervalu kako bi njegovo dejstvo bilo optimalno [2]. Nakon otkrića penicilina, sledilo je otkriće mnogih drugih antibiotika i zlatno doba njihovog korišćenja je započelo od pedesetih godina prošlog veka.
Koliko je to bilo značajno? Podaci pokazuju da je 1930. godine u SAD od bakterijskih infekcija umiralo u proseku 247,7 osoba na svakih 100.000 stanovnika. Taj broj je 1960. godine iznosio u proseku 50,4 umrlih od posledica bakterijskih infekcija na 100.000 stanovnika, a 2002. godine 38,1. Da li je to malo ili mnogo, najbolje govore podaci koji se odnose na SAD. U SAD živi 332 miliona stanovnika. Primena antibiotika svake godine spasi živote najmanje 695.000 osoba, samo u SAD, jer bi toliko više ljudi umiralo kada ih ne bismo primenjivali. Kada bismo isti model primenili na svet (odnosno kada bi dostupnost antibiotika bila jednaka svuda), došli bismo do 16,8 miliona spašenih života svake godine. Naravno, deo tih smrti je sprečen i razvojem vakcina koje sprečavaju nastanak bolesti za čije lečenje bi bio neophodan antibiotik, ali kumulativni efekat je svakako isti. Zbog toga saveti mnogih da antibiotike ne treba koristiti nije samo stručno neutemeljeno, već i opasno.
Nažalost, postoji i druga strana medalje. To se odnosi na prekomerno korišćenje antiobiotika. Oni su izuzetni lekovi kada se primenjuju u slučajevima kada je njihovo korišćenje opravdano. Njihova upotreba za lečenje raznih infekcija (pre svega virusnih gde uopšte ne pomažu) dovelo je do toga da su mnoge bakterije postale rezistentne na antiobiotike, što nas primorava da primenjujemo sve jače i skuplje antiobiotike, a za lečenje nekih teških bakterijskih infekcija, praktično smo ostali bez onih koji bi na njih mogli da deluju. Jedno istraživanje je pokazalo da godišnje, u svetu, umire 1,27 miliona osoba zbog posledica bakterijskih infekcija uzrokovanih bakterijama koje su otporne na antibiotike koje imamo na raspolaganju [3].
Šta je potrebno da radimo? Prvo moramo da shvatimo da antibiotici nisu magični lekovi koji deluju na sve. Oni nemaju nikakav efekat na bilo koju infekciju koja je uzrokovana virusom (kao što su obična prehlada, grip, kovid-19…), a nisu potrebni ni kod svih bakterijskih infekcija, posebno kod nekih infekcija sinusa i uva. Ali sa druge strane, postoje infekcije kod kojih je upotreba antibiotika apsolutno neophodna kako bismo se izlečili i sprečili teže zdravstvene posledice, pa čak i smrt. Zbog toga antibiotike nikada ne treba uzimati na svoju ruku, već samo i isključivo kada su propisani od strane lekara i uvek ih treba uzimati onoliko dana koliko je propisano. Čak i kada su propisani od strane lekara, procenjuje se da se 28% antiobiotika propisuje nepotrebno [4]. Mnogo je gora situacija u zemljama gde građani mogu da dođu do antibiotika čak i kada ih lekar ne propisuje. Zbog toga je racionalno korišćenje antibiotika apsolutno neophodno.
Konačno, šta bi bio zaključak? Antibiotici su lekovi koji su neophodni za lečenje jednog broja bakterijskih infekcija i to su lekovi koji spasavaju ljudske živote. Neodgovorno je i opasno savetovati nekoga da ne uzima antibiotik onda kada njegovo zdravstveno stanje to zahteva. S druge strane, njihova široka primena i onda kada to nije neophodno, nas je dovelo do toga da danas gubimo živote zbog onih infekcija koje bismo mogli da lečimo da bespotrebnom upotrebom antibiotika nismo tim bakterijama omogućili da postanu rezistentne na njih. Zbog toga je jedini pravi izbor da ostavimo lekarima da rade svoj posao. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su završili Medicinski fakultet koji traje 6 godina, pa je logično da znaju više o lečenju bolesti, pa i o upotrebi antibiotika, od raznih „stručnjaka“ koji svoje savete daju na osnovu onoga što pročitaju na internetu.
