Poseban izazov u medicini je lečenje složenih medicinskih stanja u kojima dolazi do problema u funkcionisanju različitih organa ili organskih sistema. Jedan od njih, koji u poslednjoj deceniji, izaziva veliku pažnju je i kardio-renalni sindrom. Iako se ne radi o novom medicinskom stanju, tek u poslednje vreme je sprovedeno mnogo istraživanja kako bi se razumela patofiziologija, hemodinamske manifestacije, terapijske opcije i klinički ishodi. Bez obzira na postojanje definicije šta je on zapravo i njegove klasifikacija, kardio-renalni sindrom predstavlja izazov za kardiologe i nefrologe u kliničkoj praksi [1]. On uključuje širok spektar strukturnih i funkcionalnih poremećaja srca i bubrega, gde disfunkcija u jednom organu može uzrokovati disfunkciju u drugom organu. Interakcija između ova dva organa može biti u više različitih formi, uključujući hemodinamski unakrsni razgovor, neurohormonalne markere i inflamatorne molekularne karakteristike.
Otkriće ovog sindroma se može pripisati Robertu Brajtu, koji je 1836. godine prvi opisao međusobni odnos između bubrega i srca na osnovu svojih zapažanja o strukturnim promenama srca kod pacijenata sa uznapredovalom bolešću bubrega.
Nažalost, lečenje kardio-renalnog sindroma suočava se sa velikim izazovima, s obzirom na visoku prevalenciju ovog sindroma (kod 30% hospitalizovanih pacijenata sa srčanom insuficijencijom) i njegovu povezanost sa širokim spektrom komorbiditeta. Dijagnostički kriterijumi su još uvek predmet rasprave u naučnoj zajednici, a pronalaženje fine ravnoteže između potencijalnog oštećenja i terapijskog efekta trenutnih načina lečenja predstavlja izazov. Nažalost, prognoza kardiorenalnog sindroma i dalje ostaje loša [2].
Prevencija kardio-renalnog sindroma, kao i kod drugih oboljenja, je mnogo korisnija od bilo kog načina lečenja koji nam je dostupan. Ona se pre svega odnosi na promenu životnih stilova koji treba da spreče obolenja koja mogu biti razlog nastanka ovog sindroma. Kada do njih ipak dođe, medicina se oslanja na lekove koji se koriste za lečenja obolenja kao što su hipertenzija, dijabetes i koronarna arterijska bolest [3]. Međutim, ovi lekovi često mogu uticati i na razvoj i pogoršanje kardiorenalnog sindroma, posebno u delu pogoršanja bubrežne funkcije. Zbog toga je neophodno pažljivo balansirati koristi i rizike lečenja najčešćih kardio-vaskularnih stanja koja mogu izazvati sindrom. Ono što ohrabruje jeste činjenica da danas imamo lekove koji značajno poboljšavaju vrednosti metaboličkih indikatora u kardio-renalnom sindromu.
Takvi lekovi su inhibitori SGLT2. Oni su pre svega razvijeni za snižavanje nivoa šećera u krvi kod odraslih osoba sa dijabetesom tipa 2. Ova klasa lekova obuhvata i dapagliflozin. On deluje na način da podstiče bubrege da eliminišu šećer iz tela kroz urin, čime se postiže smanjenje nivoa šećera u krvi. Ono što je bitno je i to da je ovaj lek pokazao značajne kardio-renalne benefite za pacijente sa ili bez dijabetesa tipa 2. Mehanizmi kojima lek utiče na poboljšanje vrednosti metaboličkih parametara su još uvek nedovoljno istraženi, jer se ne mogu pripisati samo poboljšanju kontrole šećera u krvi. Postoji sve više dokaza koji ukazuju na to da SGLT2 inhibitori utiču na metaboličko reprogramiranje, uključujući prelazak sa ugljenih hidrata na druge energetske supstrate i regulaciju puteva koji su osetljivi na hranljive materije. Ovo metaboličko preprogramiranje bi moglo objasniti neke od kardio-renalnih benefita koji su povezani sa SGLT2 inhibitorima [4].
Svedoci smo sve većeg napretka medicine. I dok prevenciju ništa ne može da zameni, važno je da imamo što bolje opcije lečenja, kako bismo bolest mogli da držimo pod kontrolom u situacijama kada ne možemo sasvim da je izlečimo. Zato su važna istraživanja u medicini. Ona nam mogu obezbediti da imamo alat u rukama kojim možemo pomoći milionima ljudi, kojima je pomoć potrebna.
