Kada je vreme za penziju? Poslednjih godina se vodi polemika o tome sa koliko godina treba ići u penziju i koliko su ekonomski sistemi jaki da mogu da izdrže isplatu penzija za sve veći broj penzionera. Međutim kako je penzija uopšte nastala?
Prve penzije vezujemo za nemačkog kancelara Oto von Bizmarka. On je 1881. godine prvi put predložio uvođenje penzija u Nemačkoj. Razlozi su bili, kao i danas kada se radi o penzionom sistemu širom sveta, uglavnom političke prirode. Bližili su se izbori i trebalo je nešto uraditi kako bi narod bio zadovoljan. Zanimljivo je da je starosna granica za penziju, prvi put kada je ustanovljena, te 1881. godine, zapravo bila 70 godina. Ne 65, kako je danas u Srbiji i mnogim drugim zemljama. Takođe je interesantno da nije puno ljudi doživljavalo da primi penziju. Kada je granica za odlazak u penziju postavljena na 70 godina, prosečno se živelo samo oko 40 godina [1]. Do starosne granice od 65 godina smo došli tek 1916. godine.
Ni dugo posle von Bizmarka nije puno ljudi dočekivalo penziju. U Srbiji tokom 1950. godine, muškarci su prosečno živeli 53 godine, a žene 55,6 godina. Međutim, od tada pa sve do 2019. godine postojalo je stalno povećanje životnog veka. Između 2019. i 2020. godine na globalnom nivou ono je smanjeno za 0,92 godine, a između 2020. i 2021. za novih 0,72 godine, tako da danas prosečno živimo kao i 2013. godine [2]. Srbija deli istu sudbinu. Prosečno, 2022. godine, muškarci su živeli 70 godina, dok su žene prosečno živele 75,6 godina. Danas najveći broj građana doživi penziju i zbog sve većeg broja penzionera, države pribegavaju povećanju broja godina kada možete da odete u penziju. Recimo, u Nemačkoj sve osobe koje su rođene nakon 1967. godine, u penziju više ne odlaze sa 65 već sa 67 godina. U SAD se to odnosi na one koji su rođeni posle 1960. godine. S druge strane, možemo da se setimo velikih nemira u Francuskoj kada je njihova vlada predložila, a skupština usvojila Zakon po kome je starosna granica za penziju pomerena sa 62 na 64 godine.
Ako nas neko pita kada treba ići u penziju, odgovor je jasan: što pre to bolje. Međutim, kakve su fizičke i psihičke posledice odlaska u penziju?
Penzija može da se sagledava i drugačije. Ne prema tome koliko prosečno živimo, već koliko godina živimo bez ozbiljnijih bolesti. I to vreme provedeno u zdravlju možemo da shvatimo i kao radni vek svakoga od nas. U analizama koje su rađene u SAD pokazalo se da osoba koja je zdrava u svojoj 50 godini ima još oko 23 godine koliko će živeti bez bolesti, a da nakon toga ima još 8 godina u kojima će živeti sa manjim ili većim problemima. Zbog toga ekonomisti smatraju da bi starosna granica odlaska u penziju trebala da bude 73 godine.
Pored toga promenilo se to što mnogi danas rade u oblastima na poslovima koji nisu previše fizički, već mentalno zahtevni. To su poslovi u oblasti menadžmenta, finansija, zdravstva… Oni mogu bez ikakvih problema da rade do 70 i više godina. A nekada je to i dobro za zdravlje starijih osoba. Jedna studija je pokazala da produžetak radnog veka za godinu dana je povezan sa manjim rizikom umiranja i to za čak 11% u toj godini [3]. Stručnjaci smatraju da je glavni razlog za fizičko i mentalno slabije funkcionisanje nakon odlaska u penziju pre svega manja fizička aktivnost i smanjenje intenziteta socijalnih kontakata. Naravno, nije uvek takav slučaj. Ako vaš posao podrazumeva težak fizički rad, nedovoljno sna i puno stresa, odlazak u penziju će vam i te kako prijati.
Dakle, sve je u tome da je rad, koji je primeren godinama koje imamo, zapravo izuzetno koristan za nas. Tako da povećanje starosne granice za odlazak u penziju koji će sigurno uslediti u nekom trenutku, možda i nije tako loš za nas.
