Početkom devedesetih godina prošlog veka, dvojica francuskih naučnika su sprovodila studiju koja je za cilj imala stvaranje baze svih stogodišnjakinja i stogodišnjaka u Francuskoj. Studija je sprovođena na način da su sve podatke o takvim osobama, a koje su dobijali od svojih saradnika iz različitih gradova, unosili u softver koji je kasnije radio njihovu statističku obradu. U jednom trenutku, došlo je do greške u softveru. On je bio napravljen tako da je bilo moguće uneti samo osobe koje su imale do 115 godina i nije dozvoljavao unos Žoan Kalment iz Arla, jer je u tom trenutku ona bila starija. U početku su smatrali da su podaci koje su dobili bili netačni, ali nakon više provera, utvrđeno je da je Žoan rođena 1875. godine i da je u tom trenutku imala preko 115 godina. Iako je Žoan bila vrlo poznata u Arlu, tako je postala i svetski poznata. Svi su saznali za vremešnu Francuskinju, njen život je počeo da se prepričava, a ona je postala osoba koja je najduže živela ikada.
Rođena je 21. februara 1875, a umrla 4. avgusta 1997. godine. Do danas ona ostaje najdugovečnija osoba, umrla je sa 122 godine i 164 dana, poznata ne samo po svojoj dugovečnosti, već i po izuzetnoj vitalnosti. Dok je bila mlađa bavila se plivanjem, biciklizmom, tenisom i vožnjom rolera. Počela je da trenira mačevanje kada je imala 85 godina, a bicikl je vozila do svoje 100. godine. Ceo svoj život je provela u Arlu i okolini i svakodnevno je uživala u jednoj čaši dobrog vina. Do svoje 119 godine je dnevno jela više od 100 grama čokolade, a tada je prestala na nagovor lekara, a iste godine je prestala da puši, ali pre svega zbog toga što je bila previše ponosna da traži od bilo koga da joj zapali cigaretu, a nije videla dovoljno dobro da bi to sama uradila. U svojoj 121. godini je izdala muzički CD sa četiri pesme koji se tako i zvao – „121“. Svoju dugovečnost je dugovala izuzetno dobroj genskoj osnovi. Studija koja je ispitivala dugovečnost 6 generacija njenih predaka je pokazala da su njeni preci u ranom 18. veku živeli za 7% duže od svojih savremenika, njeni roditelji su živeli za 43% duže, njen stariji brat za 56%, a ona za čak 80% duže od svojih savremenika [1]. Međutim, pored dobre genske osnove, bila je poznata i po svojoj izuzetnoj otpornosti na stres. Poznate su njene reči: „Nikada nisam imala nijednu boru osim jedne i na njoj sedim“. Pored čaše dobrog vina, smatrala je da je njena dugovečnost posledica maslinovog ulja i puno smeha. Zanimljivo je da je u svojoj 90. godini zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju sa advokatom kome je ostavila svoj skromni stan, a on joj je isplaćivao mesečno iznos od tadašnjih 2.500 francuskih franaka (što je oko 500 evra). Advokat je umro u svojoj 77. godini, nekoliko godina pre Žoanine smrti. Ipak, Žoana je poslednje godine svog života proživela u staračkom domu. Jedne posebno hladne zime, kada je već imala više od 110 godina, cevi u njenom stanu se smrzle i ona je pokušala da ih odledi otvorenim plamenom koji je zahvatio izolaciju, tako da je došlo do požara. Žoan je preživela, ali se nakon toga preselila u starački dom.
Priča o ovoj izuzetnoj osobi je ponovo dovela u centar interesovanja pitanje koliko dugo možemo da živimo i kako možemo da produžimo svoj život, mada je to pitanje interesovalo ljude od davnina. Starogrčki filozof Aristotel, u svom delu „O mladom i starom dobu, o životu i smrti i disanju“, izneo je mišljenje da je mladost povezana sa toplotom i vlažnošću i da se ljudi kako stare hlade i gube vlagu – tako da je ključ večne mladosti zapravo bio održavanje večne toplote u telu.
U starokineskom spisu Huainanzi, iz 139 godine pre nove ere, koji se sastoji od niza eseja koji predstavljaju debate vođene na dvoru Liu Ana, princa Huainan kraljevstva, navodi se da korišćenje određenih biljaka može da ima uticaj na dug i zdrav život. Već u 16. veku, tačnije 1557. godine, Luiđi Koronaro, venecijanski plemić, je napisao 4 dela knjige „Rasprave o trezvenom životu“ gde navodi potrebu umerenosti u hrani i piću, zdravoj ishrani i fizičkoj aktivnosti kao ključu dugog života, o čemu raspravljamo i danas. Naime, kada je imao 40 godina, Luiđi je bio slabog zdravlja, što je on pripisao posledici neumerene ishrane, pića i nezdravog načina života. Po nagovoru svog lekara, započeo je sa ishranom koja je podrazumevala restrikciju kalorija što je podrazumevalo unos 350 grama hrane dnevno (hleb, žumance, meso i supa) i 414 mililitara vina. Iako se ne zna tačno kada je rođen (istorijski izvori pominju 1464., 1467. i 1484. godinu) , 1550. godine je tvrdio da ima 83 godine. Umro je 1566. godine u svojoj 98. godini, kako se tvrdi u enciklopediji Britanika, dok drugi izvori navode da je umro u 102. godini [2].
U Srbiji, takođe, postoje primeri osoba koje su izuzetno dugo živele. „Božja rabota. Najvažniji je rad, kretanje. Dok sam mogla, radila sam. Hoću i sada, ali se ne može“, rekla je neposredno pre smrti Lena Ljubić, baka iz sela Trajak kod Bujanovca, osoba koja je bila najdugovečnija osoba u Srbiji. Živela je 113 godina i 258 dana, rođena 24. maja 1891, a umrla 6. februara 2005. godine [3]. Ona se, nažalost, ne nalazi na spisku superstogodišnjaka koju vodi Gerontološka grupa za istraživanje (www.grg.org), s obzirom da njen datum rođenja nije mogao da bude potvrđen iz više izvora (njeni potomci su kansije priznali da je ona sama sebi dodala 10 godina života kako bi ispunila uslove da nasledi penziju). Na ovom spisku, sa osobama starijim od 110 godina, nalazi se trenutno 17 živih osoba, sve su žene. Veruje se da je stvarni broj starijih od 110 godina veći i da ih u svetu živi oko 450, ali u mnogim slučajevima nije moguće, sa sigurnošću, dokazati tačan datum rođenja.
Dakle, gde je danas gornja granica? Koliko dugo možemo da živimo? Još je 1825. godine engleski matematičar i aktuar Bendžamin Gomperc izradio matematički model koji je pokazao da se rizik od smrti povećava kako starimo, ali da kada dođemo do određenih godina dolazi do platoa, gde se, matematički, dodatno ne povećava rizik od smrti. Po njegovim rečima, nije moguće izračunati gornji limit ljudskog života, iako je isticao da on nesumnjivo postoji [4]. U vrlo prestižnom časopisu Nature, 2016. godine je objavljena studija gde su analizirani podaci o dužini ljudskog života i zaključeno je da, iako se dužina ljudskog života produžavala značajno u periodu između sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, limit ljudskog života je u proseku 114,9 godina, i pored toga što postoje pojedinci čiji život može da bude duži od utvrđenog limita [5]. Odmah nakon njenog objavljivanja više naučnika je njene nalaze dovela u pitanje i svega nekoliko godina kasnije, tačnije 2018. godine, u jednako prestižnom naučnom časopisu Science, objavljena je studija čiji je zaključak da suštinski ne može da se utvrdi gornja granica ljudskog života. Autori ove studije tvrde da osoba koja ima 108 godina ima 50% šansi da preživi sledeće godinu, a da se taj procenat ne smanjuje kako osoba stari. Drugim rečima i najstarija osoba na svetu, Žoan Kalment je u svojoj 122 godini i dalje imala 50% šanse da doživi sledeću godinu [6]. Najnovije studije pokazuju da je ljudski vek ipak ograničen, ali na 150 godina, jer nakon tih godina, naši prirodni mehanizmi za odbranu od bolesti i oporavak organizma više nisu dovoljni da obezbede preživljavanje. U tim slučajevima produženje naših života bi zavisilo direktno od napretka medicine i mogućnosti sprečavanja nastanka i lečenja pojedinih bolesti [7]. Još je 2000. godine biolog Stiven Austad sa Univerziteta u Alabami izneo smelu tvrdnju da je prva osoba koja će živeti 150 godina već rođena. To je u suprotnosti sa stavom profesora Džeja Olšanskog sa Univerziteta Ilinois koji smatra da taj limit neće biti dosegnut. Zbog toga su se dvojica prijatelja te godine kladili u 150 američkih dolara (kasnije su taj iznos duplirali) da li će do 2150. godine postojati osoba koja će živeti bar 150 godina. Iako nijedan od njih neće doživeti da dobije opkladu, postoji značajan broj naučnika koji se bave starenjem koji danas iznose istu tvrdnju, a to je da je prva osoba koja će živeti 150 godina već rođena.
Da li možemo da učinimo nešto kako bismo živeli duže? Odgovor je potpuno jasan – DA. Na ovom stepenu razvoja nauke, mi raspolažemo sa puno znanja kojim možemo da utičemo na to kako ćemo stariti i koliko ćemo kvalitetno da živimo. I ne radi se o jednom faktoru već o nizu njih. Od našeg genetskog materijala, epigenoma, stila života i životnih navika, načina ishrane, fizičke aktivnosti, spavanja, adekvatne suplementacije… O svakom od ovih faktora ćemo govoriti u narednim tekstovima.
Možete se odlučiti i za VIZIM VITALITY – Vaš personalizovani program za dug i zdrav život.
