Ljudski organizam je izuzetno složen. Naše telo se sastoji od čak 30 triliona ćelija i 79 različitih organa. Svi organi i ćelije u našem telu funkcionišu skladno, a funkcionisanje svakog od njih u velikoj meri zavisi od funkcionisanja nekog drugog organa. Takav je slučaj i sa međusobno uslovljenim funkcionisanjem srca i bubrega.
Kada postoji bilo koji akutni ili hronični problem u radu srca ili bubrega koji može dovesti do akutnog ili hroničnog problema u radu onog drugog organa, govorimo o kardio-renalnom sindromu [1]. On, praktično, podrazumeva da zbog problema u funkcionisanju srca dolazi i do problema sa funkcionisanjem bubrega ili obrnuto. Kardio-renalni sindrom je vrlo složen i u okviru njega postoji 5 različitih podtipova. Prvi podtip postoji kada akutno pogoršanje srčane funkcije dovodi do naglog pogoršanja bubrežne funkcije, dok drugi tip podrazumeva da postoji hronična srčana disfunkcija koja dovodi do hroničnog pogoršanja bubrežne funkcije. Treći tip podrazumeva naglo pogoršanje bubrežne funkcije koje dovodi do pogoršanja srčane funkcije, a četvrti hronično pogoršanje bubrežne funkcije, koje dovodi do hroničnog smanjenja srčane funkcije. Konačno, peti podtip kardio-renalnog sindroma podrazumeva da postoji neko sistemsko obolenje koje rezultuje oslabljenom funkcijom i srca i bubrega [2].
Koliko je čest kardio-renalni sindrom? Jedno istraživanje je pokazalo da je od 118.465 pacijenata koji su primljeni na lečenje sa srčanom insuficijencijom, samo njih 9% je imalo normalnu bubrežnu funkciju. Njih 27,4% je imalo blagu bubrežnu insuficijenciju, 43,5% umerenu, njih 13,1% je imalo tešku bubrežnu insuficijenciju, dok je 7,0% pacijenata imalo izuzetno tešku bubrežnu insuficijenciju ili su bili na hemodijalizi [3]. I ostale studije su pokazale da postoji udruženost srčane slabosti i bubrežne insuficijencije.
Upravo zbog vrlo teških posledica koje po zdravlje ima kardio-renalni sindrom, važno je raditi na prevenciji njegovog nastanka. Ona se pre svega odnosi na regulisanje krvnog pritiska, nivoa šećera u krvi, smanjenje telesne težine, prestanak pušenja, povećanje fizičke aktivnosti, ograničenje količine soli u ishrani i konačno oprez i korišćenju lekova čija upotreba može dovesti do oštećenja bubrega.
Kada dođe do nastanka kardio-renalnog sindroma pristupa se medikamentoznom lečenju koje je dosta kompleksno, pre svega zbog toga što primena svih lekova nije moguća jer je bubrežna funkcija oslabljena. Zbog toga je važna primena novih lekova koji ovim pacijentima mogu pomoći. Vrlo važni su takozvani SGLT2 inhibitori. Ovi lekovi su, zapravo, visoko selektivni inhibitori natrijum-glukoznog kotransportera tipa 2 i predstavljaju moćno sredstvo za bolje upravljanje nivoom glukoze u krvi kod osoba koje su obolele dijabetesa tipa 2. Oni smanjuju nivoe hemoglobina A1C odnosno glikoliziranog hemoglobina, nivoa glukoze u plazmi, a ima uticaj i na smanjenje telesne težine i krvnog pritiska, smanjujući rizik od kardiovaskularnih i bubrežnih obolenja bez povećanja rizika od hipoglikemije. Ovi lekovi se mogu koristiti kod pacijenata koji imaju pridružene bolesti kao što su ateroskleroza, insuficijencija srca i hronična bubrežna insuficijencija. Iako postoje retki neželjeni efekti, studije jasno ukazuju na njihovu veliku efikasnost u smanjenju rizika od kardiovaskularnih i bubrežnih obolenja koje mogu da se pojave kod pacijenata obolelih od dijabetesa tipa 2 [4]. Naravno, kao i kod svih lekova, oni se nikada ne smeju uzimati na svoju ruku, već samo i isključivo ukoliko su propisani od strane lekara.
U cilju podizanja svesti javnosti o kardio-renalnom sindromu, organizovana je panel diskusija pod nazivom „Kardio-renalni sindrom – kako ga prepoznati i adekvatno lečiti” 4. aprila 2023. godine u Beogradu. Na njoj su stručnjaci govorili o značaju značaju njegove prevencije, kao i pravovremenoj dijagnostici i adekvatnoj terapiji koja je od ključnog značaja za tok i lečenje ovog sindroma.
