Smrt je oduvek bila intrigantna. I danas se pitamo kako izgleda smrt i da li nešto postoji posle nje. Šta je to, zapravo, smrt?
Kada govorimo o smrti, pre svega govorimo o biološkoj smrti. Ona, kao bespovratan događaj, označava kraj našeg fizičkog postojanja. Posmatrano istorijski, smrt je određivana u odnosu na kardiopulmonarnu funkciju, odnosno rad srca i pluća. To praktično znači da kada srce prestane da kuca i kada prestane spontano disanje nastaje biološka smrt. Bilo je dovoljno proveriti da li postoji puls i da li ima disanja i konstatovati smrt. I danas, većina ljudi smrt shvata na ovaj način. Problemi su nastupili onda kada je tehnologijom bilo moguće održati život onda i kada nastane jedan od kriterijuma koji je bio korišćen za utvrđivanje smrti. To je slučaj pri transplantaciji srca. Tada se ukloni obolelo srce, uspostavi ekstrakorporalni krvotok, potom se stavi transplantirano srce i ponovo se uspostavi normalna srčana radnja i krvotok. Da li je ta osoba umrla ili nije? Ili šta se dešava sa osobama koje neko vreme žive sa veštačkim srcem čekajući transplantaciju? Osobe koje dobiju veštačko srce, u proseku žive sa njim 130 dana, ali je bilo primera da su ga osobe koristile i preko 4,5 godine. One tada nemaju svoje srce. Da li su žive ili ne? Ili šta se dešava sa osobama koje ne mogu same da dišu, već se disanje obavlja preko respiratora.
Sledeći korak je napravljen šezdesetih godina prošlog veka, kada su eksperti sa Univerziteta Harvard, razvili set kriterijuma čije je ispunjenje podrazumevalo da je mozak nefunkcionalan i da je osoba u „bespovratnoj komi“. i da se može proglasiti mrtvom. Ovi, „Harvardski“ kriterijumi su poistovećeni sa kriterijumima za moždanu smrt koji podrazumevaju neosetljivost i odsustvo dogovora, odsustvo pokreta i disanja, nepostojanje refleksa i ravnu liniju na elektroencefalogramu koja pokazuje odsustvo moždane aktivnosti [1]. Nakon usvajanja Harvardskih kriterijuma došlo je do ogromnog povećanja transplantacije organa. Bilo je moguće konstatovati smrt i kada je postojala cirkulacija krvi što je omogućavalo da organi koji bi bili transplantirani ostanu vitalni. Čak i danas, postoji jedan broj lekara koji smatra da je glavni razlog ustanovljavanja ovih kriterijuma, zapravo bila želja, da se uradi što više transplantacija.
Ovakav koncept utvrđivanja smrti je bio predmet kontroverze od samog početka. Postojale su čitave grupe stanovništva koje su mu se suprostavljale iz religijskih ili kulturoloških razloga. U krajnjoj liniji, teško je bilo objasniti, da je neko mrtav samo zato što mozak nije pokazivao nikakvu aktivnost, a protok krvi kroz telo je i dalje postojao. U takvom stanju, pojedine su osobe mogle da „žive“ mesecima, pa čak i godinama.
Danas je tehnologija mnogo napredovala. Organi koji bi bili transplantirani u slučaju kada je neko dobrovoljan davalac organa, mogu mnogo duže da ostanu vitalni. Tako se došlo do formiranja preporuka za „jedinstveno utvrđivanje smrti“ koje podrazumevaju da je za utvrđivanje smrti potrebno da je osoba doživela: (1) nepovratan prekid srčanih i disajnih funkcija i (2) nepovratan prekid svih moždanih funkcija uključujući i funkciju moždanog stabla, što mora biti utvrđeno u skladu sa medicinskim standardima [2]. Ovde se pre svega postavlja pitanje korišćenja medicinskih standarda kojima treba utvrditi smrt. Uvek postoji mogućnost da oni nisu van svake sumnje utvrđeni i u SAD je bilo slučaja, konkretno 2015. godine u Nevadi kada je Vrhovni sud odbacio proglašenje osobe mrtvom navodeći da medicinski standardi koji su korišćeni za utvrđivanje potpune moždane smrti nisu bili potpuno jasni [3].
Konačno, da li znamo šta se dešava u trenutku smrti? Možda smo konačno došli do odgovora. Naime, osoba koja je imala 87 godina je primljena u bolnicu nakon pada i povrede glave i došlo je do pokave subduralnog hematoma. Nakon operacije i uklanjanja hematoma, pacijent je bio stabilan, ali je došlo do epilepsije, zbog čega su lekari odlučili da korišćenjem encefalograma (EEG) zabeleže električnu aktivnost mozga. Istovremeno je bio uključen i EKG kojim je beležena električna aktivnost srca. U jednom trenutku je došlo do srčanog zastoja i pacijent je preminuo. To je lekarima dalo retku priliku da analiziraju šta se dešavalo sa električnom aktivnošću mozga u trenutku kada je došlo do srčanog zastoja, odnosno u trenutku smrti. Pokazalo se da je u periodu od 10 do 30 sekundi nakon srčanog zastoja došlo do povećanja moždane aktivnosti koja je odgovarala onoj moždanoj aktivnosti koja se viđa kod osoba koje se sećaju važnih događaja iz svog života [4].
Izgleda da smo na ovaj način dobili potvrdu onoga što verujemo da se događa, a to je, da u trenutku smrti, najvažnije događaje u životu vidimo kao na filmskoj traci. Da li je i zaista tako, verovatno, nikada nećemo saznati.
