Mnogo puta ste čuli za CPR, odnosno kardiopulmonalnu reanimaciju. Šta je to CPR i zašto je važna? CPR obuhvata grupu intervencija koje se izvode da bi se obezbedila oksigenacija (transport kiseonika do ćelija) i cirkulacija (kruženje krvi u telu) u telu tokom srčanog zastoja.
Sve do 1958. godine nije postojao CPR. Ako bi neka osoba doživela srčani zastoj pala bi na zemlju i to je bio kraj. CPR je zapravo otkriven sasvim slučajno. Lekari u bolnici Džons Hopkins, u Baltimoru, SAD su ispitivali kako srce kod psa u laboratoriji reaguje na strujni udar. Kada su to uradili, primetili su da je došlo do pulsnog talasa i lekari su shvatili da na ovaj način mogu da obezbede delimično funkcionisanje krvotoka. Tako je rođen CPR.
Smatra se da 70% srčanih zastoja koji se dešavaju van bolnice, zapravo se dogodi u kući, a da kod polovine njih nema nikoga prisutnog pored osobe koja je doživela srčani zastoj. Međutim, realno, stopa preživljavanja je i dalje niska. Ako se srčani zastoj dogodi van bolnice i uradi se CPR, stopa preživljavanja samo 10,8%. Ukoliko do srčanog zastoja dođe u samoj bolnici stopa preživljavanja iznosi 25,5% [1]. Najbolji način za izvođenje CPR jeste defibrilacija koja se vrši pomoću automatskog eksternog defibrilatora (AED). Ukoliko nema CPR, moždana smrt će nastupiti za manje od 10 minuta. Dok ne bude moguće izvršiti defibrilaciju korišćenjem AED, radi se CPR, koji podrazumeva kompresiju grudnog koša, čime može da obezbedi do 33% normalnog srčanog minutnog volumena i oksigenacije kada se uradi pravilno [2].
Kako se pravilno radi CPR? Nekada je važilo pravilo da treba vršiti pritisak na grudni koš i treba davati veštačko disanje. Međutim, pre desetak godina, stručnjaci su zauzeli stav da veštačko disanje usta na usta ne povećava šanse za preživljavanje, da je nekim osobama teško da ga rade, a da neke osobe zbog toga nikada i ne nauče CPR. Većina ljudi koji dožive srčani zastoj imaju dovoljno kiseonika u krvi da ih održi u životu ako se obezbedi kruženje krvi u telu, dok se ne uradi defibrilacija. Danas, CPR se radi snažnim pritiskom na centar grudnog koša, odnosno na grudnu kost (sternum). Potrebno je vršiti snažan pritisak 100 do 120 puta u minuti. Ako se plašite da dovoljno jako ne pritiskate grudnu kost, treba da nastavite, jer bilo kakav CPR je bolji nego da se CPR uopšte ne obavlja. Ono što se može desiti jeste da se pri pritisku na grudnu kost polomi jedno ili više rebara. To ne treba da vas zabrinjava, jer je bolje i slomiti rebra, nego da se zbog bojazni da se rebra ne slome, ne vrši dovoljno jak pritisak. Ako i dođe do toga da se rebra slome, to u najvećem broju slučajeva neće predstavljati nikakav problem, ukoliko osoba preživi. Naravno, uvek i uvek, pre nego što počnete sa obavljanjem CPR morate pozvati hitnu pomoć, ili to mora uraditi osoba koja je pored, ukoliko niste sami. CPR samo treba da obezbedi šansu osobi koja je doživela srčani zastoj da preživi dok ne dođe hitna pomoć koja će pokušati defibrilaciju srca.
Mnogo je bolje da koristite automatski defibrilator koji na trenutak zaustavi srce i ponovo ga pokrene u pravilnom ritmu. Korišćenje automatskog defibrilatora je relativno jednostavno. Ono što je ovde problem jeste taj što bi jedna osoba trebala da započne manuelni CPR, dok bi druga osoba trebala da potraži automatski defibrilator (AED). Naravno i u ovom slučaju, prvo morate pozvati hitnu pomoć. Uspeh u korišćenju AED upravo zavisi u brzini. On se mora primeniti što pre. Dovoljno je da ga otvorite i aktivirate, videćete jasna uputstva gde se elektrode postavljaju, sam AED će analizirati srčani ritam i uraditi defibrilaciju. Zato je bitno raditi manuelni CPR sve dok ne aktivirate AED, jer se šansa za preživljavanje povećava. U slučaju srčanog zastoja svaka sekunda je bitna.
Veliki problem je dostupnost AED. Iako bi trebao da postoji na svim javnim mestima, gde se nalazi ili kroz koji prolazi puno ljudi, najčešće nije tako. Trebalo bi da postoji na aerodromu, železničkim i autobuskim stanicama, pozorištima i bioskopima, tržnim centrima. Drugi problem je taj što i kada se nalazi na javnim mestima, često ljudi nisu sigurni gde se nalazi ili, kada se radi o velikim površinama, nije blizu. Međutim, ako obezbedimo da se svuda nalazi, šansa da ćemo nekom spasiti život svakako postaje značajno veća.
Srčani zastoj, nažalost, nije retka pojava. U Evropskoj uniji, godišnje, skoro 350.000 osoba doživi srčani zastoj. Od tog broja je oko 90% fatalno. Zbog toga je jako bitno naučiti osnovne principe pravilnog izvođenja kardiopulmonarne reanimacije, obezbediti dovoljan broj automatskih defibrilatora i učiniti službe hitne pomoći što efikasnijim.
