Mnogo puta nam se desilo da ne možemo da se setimo nečega što smo želeli da zapamtimo. Danas znamo šta utiče na to da bolje ili lošije pamtimo i jedan od važnih faktora jeste dovoljno dug i kvalitetan san.
Dugo smo smatrali da nas lišavanje sna sprečava da ono što želimo da zapamtimo prebacimo iz malog dela mozga koji se zove hipokampus i koji je izuzetno važan za pamćenje u druge delove mozga gde se pamćenje konsoliduje. Mnoga istraživanja su to i dokazala. Kada je studentima davano da za određeno vreme nešto nauče, pa su se potom delili u dve grupe – jedna koja je normalno spavala te noći, i druga gde su studenti lišavani sna (što nije bilo posebno teško, bilo je dovoljno samo organizovati žurku), pa su potom obe grupe sutradan ujutru radili test da bi se videlo koliko su zapamtili, mnogo bolje rezultate je postizala ona grupa u kojoj su studenti spavali dovoljno dugo i kvalitetno. To je bio jasan dokaz da je spavanje od ključnog značaja u procesu pamćenja.
Sada je grupa naučnika odlučila da proveri da li je zaista tako. Naime, oni su radili eksperiment na laboratorijskim miševima, tako što su posebnim tehnikama „obojili“ jedan protein koji luče neuroni u hipokampusu, kako bi mogli da prate da li će i kada oni biti aktivirani, odnosno da li će se miševi setiti onoga što su naučili. U istraživanju su miševe naučili gde se nalazi jedan objekat, a potom su ga sutradan premeštali na drugo mesto kako bi videli da li će se miševi njega setiti. To su radili uz istovremenu upotrebu svetla. Kada su miševi naučili da prepoznaju objekat, jednu grupu miševa su pustili da spavaju i oni nisu imali nikakav problem da sutra pronađu isti objekat na drugom mestu. Za razliku od njih, miševi koji su lišeni sna, sutradan nisu mogli da pronađu objekat na novoj lokaciji, što znači da nisu mogli da ga se sete. Međutim, kada je upaljeno svetlo, dakle isti onaj stimulans koji je postojao kada su prvi put pamtili objekat, ta svetlost im je pomogla da ga ipak pronađu. To je značilo da je morao da postoji poseban stimulans da bi se setili nečega jer zbog nespavanja nisu mogli da konsoliduju svoje sećanje. Međutim, naučnici su otišli i korak dalje. Oni su miševima koji su bili lišeni sna, pre nego što su bi upalili svetlost koja bi im pomogla da se sete objekta, dali lek koji se zove roflumilast i koji je registrovan za ljudsku upotrebu – uzimaju ga osobe koje imaju astmu i hroničnu opstruktivnu bolest pluća. Nakon, što su miševi dobili ovaj lek, mogli su bez problema da se sete objekta, bez dobijanja dodatnog stimulansa (svetla), baš kao i miševi koji su spavali i mogli bez problema da ga se sete.
Pošto je lek registrovan za upotrebu kod ljudi i znamo da kada ga koriste pacijenti koji imaju astmu ili hroničnu opstruktivnu bolest pluća, on prolazi kroz moždanu barijeru, očekuju nas zanimljive studije u kojima treba da se otkrije da li bi ovaj lek mogao da pomogne i ljudima koji imaju problem sa pamćenjem [1]. Do tada je važno da ne zaboravimo da nijedan lek ne sme da se koristi osim u slučajevima kada je propisan od strane lekara za lečenje bolesti za koje je i registrovan.
