Skupa cena kratkog, neredovnog i lošeg spavanja

Veliki broj ljudi spavanje i danas smatra gubljenjem vremena i delom svog života od koga je moguće uzeti sat ili dva i posvetiti nečemu drugom. Pospanost i loša koncentracija su najčešće posledice nekoliko neprospavanih noći. Dugi niz godina se smatralo da je ovo, uz kognitivno lošije funkcionisanje, primarno uzrokovano povećanjem koncentracije neurotransmitera adenozina koji inhibira prenošenje električnih impulsa u mozgu kojim komuniciraju nervne ćelije. Ovakvi skokovi adenozina su se mogli videti i kod ljudi koji su lišeni sna, ali i u eksperimentima koji su sprovođeni na životinjama. Međutim, nakon što priuštimo sebi nekoliko noći dobrog sna, situacija se menja, i ovakvi efekti su se smatrali kratkotrajnim i prolaznim. Da li je baš tako?
Nova istraživanja ovog problema bacaju potpuno drugačije svetlo na posledice lišavanja sna. Pokazalo se da kod ljudi hronični poremećaji spavanja mogu dovesti do dugotrajnog oporavka neurobihejvioralnih funkcija, a posebno u situacijama kada je potrebno održati pažnju u dužem vremenskom periodu i kod funkcije epizodnog pamćenja. Studije na životinjskim modelima pokazuju da hroničan poremećaj sna pokazuje dugotrajan, pa čak i nepotpun oporavak, koji uključuje gubitak neurona (nervnih ćelija) u područjima mozga koja su upravo odgovorna za pažnju i epizodno pamćenje, posebno u locus coeruleus-u i hipokampusu. Ozbiljnost oštećenja nervnih ćelija koje su uzrokovane hroničnim poremećajem sna može biti vrlo različita u odnosu na trajanje i vrste poremećaja spavanja, godinama života u kojima je došlo do poremećaja spavanja i genetske sklonosti za razvoj neurodegenerativnih procesa [1].
Dugo se zna o lošim posledicama koje izaziva lišavanje spavanja kod ljudi, a ovo je bio jedan od načina kažnjavanja i mučenja koji je primenjivan. Prvu studiju na životinjama je izvela, još 1894. godine, ruska lekarka i naučnica Mari de Manasein, koja je konstantnom stimulacijom držala budnim štence koji su uginuli nakon 5 dana. Njihovom autopsijom su otkrivene velike lezije u mozgu koje su bile dovoljne da ona zaključi da je lišavanje spavanja mnogo opasnije, nego ako biste nekom uskratili hranu. Četiri godine kasnije, sličan eksperiment su ponovila i dvojica italijanskih naučnika i štenci nad kojima su oni sprovodili eksperiment su uginuli nakon 9 do 17 dana [2].
Ali ove eksperimentalne studije su neprimenljive na ljudima, mada je poznat slučaj iz 1963. godine, kada je jedan sedamnaestogodišnjak, Rendi Gardner, ostao budan čak 11 dana, odnosno 264 sati. Nakon toga je otišao do bolnice gde su lekari stavili elektrode na njegovu glavu, pokušavajući da vide da li je došlo do nekih promena. Rendi je u tom trenutku zaspao i spavao narednih 14 sati, da bi se probudio i nastavio sa normalnim aktivnostima [3].
Razvoj tehnologije nam je omogućio da imamo nove uvide u posledice lišavanja sna. Kada, u eksperimentalnim uslovima, miševe lišimo svega nekoliko sati sna u odnosu na uobičajenu dužinu spavanja, primećuju se promene u već pomenutim locus coeruleus-u i hipokampusu. U njima se primećuje smanjenje produkcije antioksidanasa koji ne mogu da neutralizuju slobodne radikale koji u većim koncentracijama nanose štetu ćelijama. Jednostavno, ako smo predugo budni i zahtevamo od naših ćelija da budu aktivnije, one će jednostavno proći kroz proces ćelijskog umiranja. Ove promene se vide već posle samo nekoliko dana nespavanja. Takođe, primećeno je povećanje koncentracije zapaljenskih faktora u prefrontalnoj kori velikog mozga i povećanje koncentracije dva proteina – tau i amiloidnog proteina koji su povezani sa nastankom Alchajmerove i Parkinsonove bolesti. Ono što je značajno u ovom istraživanju je činjenica da i nakon godinu dana od uspostavljanja normalnog ritma spavanja, posledice na mozgu i dalje ostaju, što naučnicima daje pravo da ove promene smatraju dugotrajnim, a možda i konačnim. Naravno, ne možemo sa sigurnošću da kažemo da iste promene možemo da očekujemo i na mozgu ljudi, niti zbog nekoliko neprospavanih noći treba paničiti, ali je potrebno da nastavimo sa istraživanjima i savetujemo dovoljno kvalitetnog sna, jer čak iako posledice nespavanja možda nisu trajne, one su svakako dobro dokumentovane.
Mi nažalost, još uvek, nemamo, etički prihvatljive, načine merenja ovih promena kod ljudi. Zbog toga se sprovode longitudinalne studije na ljudima gde se prate promene i upoređuju se sa podacima koje oni daju o dužini i kvalitetu sna. Iako ih je često teško učiniti potpuno objektivnim, činjenica je postoji neka veza između kratkog i nekvalitetnog sna i učestalije pojave demencije, depresija, metaboličkih i kardiovaskularnih oboljenja, lošijeg imuniteta… Iako je teško da procenimo koliko dug period lišavanja sna treba da bude da bi do promena u mozgu došlo, možemo da pretpostavimo da će nervne ćelije u mozgu pretrpeti određena oštećenja već nakon sedam dana lišavanja sna [1].
Zbog toga, iako ne možemo da znamo sve posledice lišavanja sna, sa sigurnošću možemo da kažemo da one postoje i da su značajne, što je dovoljan razlog da učinimo sve da naše spavanje bude dovoljno dugo i kvalitetno.