Iako je sport sinonim za zdravlje, sportisti mogu biti izloženi ne samo povredama, već i različitim bolestima. Dobro je poznato da dugi, naporni, periodi intenzivnog treninga dovode sportiste u povećan rizik nastanka oboljenja. Infekcije gornjih respiratornih puteva su najčešće, i one uključuju prehladu, sinusitis i tonzilitis. Većina je posledica infekcije virusom. S druge strane, umereno vežbanje poboljšava imunitet i jedna studija koja je pratila 500 ispitanika je otkrila da 1-2 sata umerenog vežbanja dnevno smanjuje za jednu trećinu rizika od nastanka infekcija gornjih respiratornih puteva [1]. Ako se vratimo na ekstremne fizičke napore, koji su česti kod sportista, studije pokazuju da postoji dva do šest puta veći rizik od razvoja infekcija gornjih respiratornih puteva u nedeljama nakon maratonskih i ultramaratonskih trka. Jedan od razloga je i povećanje nivoa hormona stresa kao što su adrenalin i kortizol koji imaju ulogu u supresiji funkcije belih krvnih ćelija. Posle napornog treninga ili trke, sportisti ulaze u kratak vremenski period u kome doživljavaju oslabljen imunološki otpor i podložniji su virusnim i bakterijskim infekcijama. Supresija imunološke funkcije posle vežbanja je najizraženija kada je vežba kontinuirana i produžena (preko 90 minuta), umerenog do visokog intenziteta i ukoliko se unosi hrana [2]. Na ovo treba dodati i činjenicu da su sportisti izloženiji patogenim mikroorganizmima, zbog povećane brzine i dubine disanja tokom vežbanja, izloženosti velikim gužvama i čestim putovanjima. Sportisti su, zapravo, najpodložniji infekcijama u periodu koji je neposredno pre takmičenja. Razloge za to treba tražiti ne samo u intenzivnom treningu, već i dodatnom stresu kome su sportisti izloženi zbog želje za što boljim rezultatom na takmičenju.
Ako se vratimo na početak i na uzimanje antibiotika, sportisti ih često izbegavaju, kada su bolesni, iz razloga što smatraju da im antibiotici smanjuju sportsku sposobnost. Najgore je to što ih često o tome savetuju treneri, koji baš nikakve veze nemaju sa lečenjem i sa tim da li neko treba da uzima neki lek ili ne. Prva i osnovna stvar je ta da nam antibiotici nisu potrebni u slučaju bilo kakve infekcije. Oni pomažu samo i isključivo u slučaju da se radi o bakterijskoj infekciji. Dakle, bilo kakvo uzimanje antibiotika u slučaju postojanja virusne infekcije je apsolutno nepotrebno i ne postoji nijedan lekar koji će savetovati uzimanje antibiotika u takvim slučajevima. Ovo pre svega zbog toga, što nekritično korišćenje antibiotika dovodi do povećane rezistencije bakterija, što nas ostavlja bez efikasnog sredstva lečenja ozbiljnih bakterijskih infekcija koje mogu dovesti i do smrtnog ishoda. Prema tome, ako se radi o virusnoj infekciji niko neće ni prepisati antibiotik koji bi se koristio. Ako je u pitanju bakterijska infekcija, onda je uzimanje antiobiotika zapravo jedini ispravan način lečenja, jer time postižemo da se brže oporavimo od bolesti. Savet sportistima da u tim slučajevima ne uzimaju antibiotik, jer on može smanjiti njihovu sportsku performansu je opasan. Prvo, nelečena infekcija će trajati duže, potencijalno može da dođe do pogoršanja bolesti, čak i nastanka sepse i smrtnog ishoda. Drugo, sportska performansa je već smanjena zbog prisustva same bolesti, pa je savet da ne treba uzeti antibiotik da ne bi bila smanjena sportska sposobnost uzimanjem antibiotika je apsurd sam po sebi. Treće i najvažnije je to da svakome mora pre svega biti na prvom mestu zdravlje i bezbednost sportiste, a to se upravo ovim narušava. U krajnjoj liniji, takmičenje će se održati i sledeće godine, a život je samo jedan.
Dakle, kada je jasno da u slučaju bakterijske infekcije ima razloga uzimati antibiotike i da treneri ne bi trebali da rade posao lekara, jer im za to nedostaje završen fakultet koji traje 6 godina i specijalizacija koja traje 4 godine, dakle, najmanje, 10 godina školovanja, možemo da se zapitamo da li antibiotici zaista mogu da utiču na sportsku performansu. Odgovor je da. Mogu da utiču. Ali to ne menja činjenicu da ih treba koristiti kada je to potrebno.
Prvo treba reći da sportisti, često, uzimaju nepotrebno puno lekova. Podaci pokazuju da, u odnosu na opštu populaciju, oni koriste mnogo više nesteroidnih antiinflamatornih lekova, antibiotika, lekova protiv alergije i lekova za lečenje astme.
Ukoliko, hipotetički, uzmemo u obzir situaciju da sportista uzme antibiotik bez stvarne potrebe (kada se radi o virusnoj infekciji ili kada ni nema infekcije), kako on utiče na smanjenje sportske sposobnosti? Ima nekoliko različitih mehanizama za koje naučnici veruju da su uključeni u ovaj proces.
Prvi od njih uključuje mitohondrije. Mitohondrije su zapravo energetske centrale naših ćelija i bez mitohondrija ćelije ne mogu da prežive. One su toliko važne, da jedine pored jedra, unutar ćelije imaju svoju DNK i mogu da uvećavaju svoj broj kako bi proizvodile više energije. Prema endosimbiotskoj teoriji nastanka mitohondrija, pretpostavlja se da su, pre oko 1,5 milijarde godina, kada je količina kiseonika u atmosferi na planeti povećana, one prešle put od slobodnoživućih bakterija do toga da postanu integrisani deo ćelije višećelijskih organizama kao organele. One su fascinantne organele koje regulišu mnoge kritične ćelijske procese koji su važni za fiziologiju skeletnih mišića. Mitohondrije igraju centralnu ulogu u metabolizmu mišićnih ćelija, snabdevanju energijom, regulaciji energetski osetljivih signalnih puteva, proizvodnji/signalizaciji reaktivnog kiseonika, homeostazi kalcijuma i regulaciji smrti ćelije [4]. Kakve sada to ima veze za antibioticima? Zagovornici ove teorije smatraju da neke vrste antibiotika, zapravo deluju na mitohondrije na sličan način kako bi delovali na bakterije (u krajnjoj liniji pre 1,5 milijarde godina) mitohondrije su i bile bakterije). Međutim dok bi ti hemijski procesi, kada antibiotik deluje na bakterije, doveli do njene smrti, u ljudskoj ćeliji će ovi produkti zapravo dovesti do zamora mišića i time i do smanjenja sportske performanse.
Postoje i druga objašnjenja. Istraživanja pokazuju da je krivica antiobiotika u tome što uništavaju mikrobiom odnosno crevne bakterije koje igraju vrlo važnu ulogu u ljudskom organizmu. Studija sugeriše da je posledica razaranja mikrobioma i smanjenje sportske performanse, ali i motivacije sportista. Istraživači su putem ispitivanja fekalnih uzoraka potvrdili da su nakon 10 dana uzimanja antibiotika bakterije u crevima smanjene (mikrobiom) u dve grupe miševa: prva grupa su miševi koji su uzgajani za visok nivo trčanja, dok miševi u drugoj grupi nisu. Pokazalo se da je trčanje kod miševa „trkača“ smanjeno čak za 21% i oni se nisu vratili na isti nivo trčanja do 12 dana nakon što je tretman antibiotikom prestao. Ponašanje miševa u drugoj grupi se nije promenilo, ni pre ni posle tretmana antibioticima. Šta to praktično znači? Sportska performansa vežbača koji umereno treniraju neće u značajnijoj meri biti pogođena. Kod vrhunskih sportista, može da se vidi promena [5]. Jedan od načina na koji mikrobiom može uticati na vežbanje je njegova sposobnost da transformiše ugljene hidrate u hemikalije koje se apsorbuju i mogu da se koriste kao izvor stvaranja energije. Manje dobrih bakterija znači manje dostupne energije.
Međutim, bez obzira na sve ovo, i vrhunski sportisti imaju pravo da se razbole, a svaka bakterijska infekcija koja nije adekvatno lečena, potencijalno, može da ima teške posledice po zdravlje osobe koja se razbolela. Ukoliko sama bolest ostavi teške posledice po zdravlje sportiste, onda privremeno smanjenje sportske sposobnosti je potpuno beznačajna stvar.
Konačno, nijedan lek nije potpuno bezazlen, pa nisu to ni antibiotici. Studije pokazuju da jedna njihova klasa koja se naziva fluorokinoloni, mogu da dovedu do neželjenih efekata, od kojih su neki posebno važni za sportiste, uključujući potencijalno produženje QT intervala i disekciju aorte. Može doći i do drugih neželjenih efekata kao što je veći rizik od nastanka nekih povreda, posebno Ahilove tetive, atralgije, bolova u ekstremitetima, poremećaja koncentracije glukoze u krvi, oštećenja nerava i drugih [6, 7]. Nije svaki antibiotik isti i zato treba ostaviti lekarima da dijagnostikuju bakterijsku infekciju, a onda i prepišu antiobiotik koji će imati najbolje dejstvo u lečenju, bez ili sa što manje neželjenih efekata.
Dakle, antibiotici se nalaze između toga da su apsolutno neophodni kada smo izloženi bakterijskoj infekciji, do toga da ih ne treba koristiti bez razloga. Ne smemo ih izbegavati, ali nikako ni koristiti bez razloga. I to se odnosi na sve, pa i na sportiste.
