Posle prvog registrovanog, ali vrlo upitno efikasnog, leka za Alchajmerovu bolest, na pragu smo novog koji bi trebalo da bude bolji. Šta to znači za obolele i one koji su u većem riziku da kod njih nastane Alchajmerova bolest? Ali da počnemo iz početka.
Šta je to Alchajmerova bolest? Mnogi ne znaju da je Achajmerova bolest zapravo samo jedan, istina najčešći, oblik demencije. Postoje i druge vrste demencija, kao što su vaskularna (koja se najčešće javlja posle moždanog udara), frontotemporalna, demencija sa Levijevim telima, ali od svih njih najčešća i najpoznatija je Alchajmerova bolest. Za nju znamo već jako dugo. Prvi put ju je opisao, 1906. godine, nemački lekar Alois Alchajmer, po kome je kasnije i dobila ime [1].
Koliko je demencija česta? Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da trenutno u svetu, preko 55 miliona ljudi je obolelo od nekog oblika demencija, a da se svake godine otkrije 10 miliona novih slučajeva. Oko 60 do 70% ovih slučajeva otpada na Alchajmerovu bolest [2]. Kod obolelih se pojavljuju karakteristični senilni plakovi – depoziti β–amiloida i dolazi do stvaranja neurofibrilnih traka u kori mozga i subkortikalnoj sivoj masi, uz atrofiju temporalnih lobusa i hipokampusa. Bolest ima neprimetan početak i često je njen početak maskiran očekivanim smanjenjem funkcionalnih kapaciteta osobe u starosti. Oboleli mogu da budu svesni opadanja svojih kapaciteta i nastojati da maskiraju simptome. Ona obično traje od 8 do 10 godina, ali postoje opisani slučajevi kada je trajala i manje od godinu dana i čak 25 godina. Karakteriše se, u početku, teškoćama sa pamćenjem, posebno novih stvari, dok tokom vremena dolazi do sve većih problema u svakodnevnom funkcionisanju, nemogućnosti govora, neprepoznavanja bliskih osoba i prostora na koje su oboleli navikli, da bi se na kraju završila smrću.
Mi, još uvek, ne znamo tačno zašto ona nastaje. Znamo da se u porodicama u kojima je neko oboleo od Alchajmerove bolesti ona češće javlja, što ukazuje na to da postoji genetska predispozicija za njeno nastajanje (kod 2% obolelih osoba postoji autozomno dominatno nasleđivanje). Kada se posmatra Alchajmerova bolest koja nastaje u starijem dobu apolipoprotein E (APOE) geni su jedini koji se konstantno nalaze u svim slučajevima. Ovi geni su zaduženi za regulisanje stvaranje proteina koji transportuje holesterol u krvi i nalaze se na 19. hromozomu. Mogu da se jave u tri oblika – kao APOE2, APOE3 ili APOE4 varijanta – i svako nasleđuje jedan oblik ovog gena od svakog od roditelja. APOE2 varijanta smanjuje rizik nastanka Alchajmerove bolesti, APOE3 varijanta je neutralna, dok APOE4 varijanta povećava mogućnost nastanka bolesti. Pošto po jednu varijantu ovog gena nasleđujemo od svakog od roditelja, oni mogu biti različiti, tako da osobe koje imaju samo jednu kopiju APOE4 varijante gena imaju dva do tri puta veću šansu da obole od Alchajmerove bolesti, dok je kod osoba koje naslede dve kopije APOE4 varijante gena (i od jednog i od drugog roditelja) ova mogućnost, čak, 10 do 12 puta veća [3]. Međutim, neće svaka osoba sa APOE4 varijantom gena razviti ovu bolest, niti to što imate APOE2 varijantu ne znači da sigurno nećete oboleti. Postoje i drugi geni koje češće viđamo kod obolelih, a znamo da na rizik nastanka bolesti utiče naš način života, koliko smo fizički i mentalno aktivni, gde živimo… Istraživanja pokazuju da su zaštićenije one osobe koje spavaju kvalitetno u srednjim godinama, odnosno da će kod osoba koje ne spavaju dovoljno količina β–amiloida u starijem dobu biti veća [4].
Konačno, dolazimo i do lečenja ove bolesti. Iako znamo šta je u njenoj osnovi, prosto je neverovatno da nemamo dobar lek kojim bi mogli da joj se suprostavimo. Tek je prošle godine u SAD registrovan prvi lek koji „leči“ Alchajmerovu bolest. Radi se o leku Aduhelm koji je registrovan, iako nije bilo jasnih dokaza da on usporava bolest. U Evropi on nije ni registrovan, a osiguravajuće kuće u SAD bitno ograničavaju njegovu upotrebu, upravo ističući ozbiljne nuspojave (neželjena dejstva) i nejasnu korist od njegove primene.
Sada se pojavio novi lek, koji još uvek nije registrovan (Američka agencija za hranu i lekove će odlučivati o njegovoj registraciji do 6. januara 2023. godine), ali za koji postoje kliničke studije koje dokazuju njegovu korist. Radi se o leku „lecanemab“ koji budi nadu da možemo da utičemo na razvoj Achajmerove bolesti, ali i koji može da ima ozbiljne neželjene efekte. Istraživanje koje je trajalo 18 meseci je pokazalo da primena ovog leka kod obolelih osoba dovodi do za 27% manjeg opadanja kognitivnih funkcija u odnosu na osobe koje nisu koristile ovaj lek [5]. Problem ovog leka jesu ozbiljni neželjeni efekti, posebno kod osoba koje uzimaju aspirin ili neki drugi lek koji „razređuje“ krv. Ti neželjeni efekti su krvarenje u mozgu i edem mozga koji mogu da nastanu. Postavlja se pitanje njihove učestalosti jer je jedna studija pokazala da je među 898 pacijenata koji su primili lecanemab njih 6 umrlo, dok je u kontrolnoj grupi (koja nije primala lek) i u kojoj se nalazilo 897 pacijenata umrlo njih 7. U svakom slučaju mogući neželjeni efekti zahtevaju oprez pri njegovom korišćenju, kada i ako bude registrovan.
Bez obzira šta će biti sa ovim lekom, njegov pronalazak budi optimizam da smo danas bliže pronalasku efikasne i bezbedne terapije za ovu tešku bolest koja je sve češća im koja, pored toga što je izuzetno teška za obolelu osobu, ima jako negativne posledice i za njenu porodicu, prijatelje i celokupno okruženje.
