Šta je to migrena? Obična glavobolja ili nešto više? Ako bismo želeli da je definišemo, mogli bismo reći da je migrena genetski uslovljen kompleksni poremećaj zdravlja koji karakterišu epizode umerene do teške glavobolje, najčešće jednostrane i često povezane sa mučninom i osetljivošću na svetlost i zvuk.
Sam naziv migrena je izveden od grčke reči „hemikrania“, koja se kasnije u latinskom jeziku pretvorila u „hemigranea“. U francuskom jeziku je od te reči nastala reč „megrim“ i „migraine“ i tako smo danas došli do opšte prihvaćenog naziva – migrena [1]. Možda je najbolje reći da su napadi migrene složeni moždani događaji koji se odvijaju satima do danima u ponavljajućim obrascima.
Migrena se može podeliti na više različitih tipova. Najčešća podela je na migrene bez aure i migrene sa aurom. Migrena bez aure je ponavljajući napad glavobolje koji može da traje od 4 pa čak i do 72 sata. Ove glavobolje su tipično jednostrane, najčešće pulsirajuće, dok je njihov intenzitet umeren do vrlo jak. Ona se pogoršava sa fizičkom aktivnošću i najčešće su povezane sa mučninom i osetljivošću na svetlost i zvuk. Sa druge strane, migrena sa aurom podrazumeva ponavljajuće, ali potpuno reverzibilne napade, koji traju nekoliko minuta, sa jednim ili sa više simptoma koji se pojavljuju jednostrano, a koji mogu biti vizuelni, senzorni, motorni, retinalni, zahvatati jezik i govor, a obično su praćeni glavoboljom. Postoje i drugi oblici, kao što je hronična migrena koja podrazumeva glavobolju koja postoji najmanje 15 dana mesečno, od čega je najmanje 8 dana sa simptomima migrene i traje minimalno tri meseca. Komplikacije migrene mogu biti brojne, a jedna od čestih je „status migrainosus“ koji podrazumeva da migrena traje duže od 72 sata [2].
Pojava migrene ima izuzetno prisutnu genetsku komponentu. U porodicama u kojima neko ima migrenu, postoji čak tri puta veća mogućnost da će se i kod dece javiti migrena. Pored genetskih, postoji i faktori okoline koji mogu dovesti do pojave migrene. Čak 76% osoba koje imaju migrenu mogu da identifikuju okolinske faktore koji su bili okidač za nastanak migrene [3]. To se pre svega odnosi na stres u 80% slučajeva, hormonske promene kod menstruacije, ovulacije i trudnoće u 65% slučajeva, preskočeni obroci (57%), promene u vremenskim uslovima (53%), premalo ili previše spavanja (50%), različiti mirisi kao što su parfemi i drugi (40%), bol u vratu, izloženost svetlu i alkohol (posebno vino) sa po 38% slučajeva, pušenje (36%), kasni odlazak na spavanje (32%), vrućina (30%), hrana, posebno aspartam (27%), fizičko vežbanje (22%) i seks (5%). Iz ovoga je jasno da su okolinski faktori brojni, da veliki broj njih i nije pod našom kontrolom, a da neke teško možemo da izbegnemo.
Migrena je jako česta. Češća se javlja kod žena, i smatra se da će, tokom jedne godine, 17% žena i 6% muškaraca imati migrenu [4]. Takođe, češća je kod devojčica nego kod dečaka. Ukoliko jedan od roditelja ima migrenu, postoji 40% šanse da će i deca imati migrenu, a ovaj procenat raste čak na 75% ukoliko migrenu imaju oba roditelja. Njena učestalost i ozbiljnost se povećava sve do 39 godine, dok se smanjuje kasnije u životu, posebno kod žena nakon što uđu u menopauzu.
Iako se nekada smatralo da glavobolja kod migrene nastaje pre svega zbog širenja krvnih sudova, a aura zbog njihovog skupljanja (vazokontsrikcije), danas znamo da nije tako. Prema najnovijim saznanjima radi se višestrukim poremećajima u funkcionisanju nervnih ćelija koji dovode do niza intrakranijalnih i ekstrakranijalnih promena koje uzrokuju migrenu [5]. Smatra se da postoje četiri faze u napadu migrene (ne kod svih osoba). Prva je tzv. prodromalna faza koja je povezana sa aktivacijom hipotalamusa. Oko 77% svih osoba koje imaju migrenu, unutar 24 do 48 časova pre napada migrene, imaju prodromalne simptome (češće žene nego muškarci). Ti simptomi mogu biti zevanje (u čak 34% slučajeva), promena raspoloženja, letargija, bol ili ukočenost u vratu, osetljivost na svetlost, nemir, poteškoće u fokusiranju vida, osećaj hladnoće, osetljivost na zvuk, znojenje i drugi [6]. Druga faza je aura, koja se javlja kod četvrtine onih koji imaju migrenu. Potom se u trećoj fazi pojavljuje glavobolja, najčešće jednostrano, uglavnom pulsirajuća, koja se pojačava tokom prvih sati. Intenzitet glavobolje može biti u korelaciji sa mučninom, povraćanjem, fotofobijom, fonofobijom, rinorejom, suzenjem očiju… Može trajati satima, pa čak i danima. Simptomi su podnošljiviji na tamnim mestima, pa oboleli zamrače prostorije i pokušavaju da spavaju, jer u toku sna bol nestaje. Konačno, četvrta faza je postdromalna faza koja se javlja nakon glavobolje i kada može da se javi bol pri pokretima glave, osobe su često iscrpljene, imaju problem sa koncentracijom i imaju vrtoglavicu.
Sve osobe koje imaju migrenu odlično znaju na koje lekove najbolje reaguju. Kod lakih do umereno teških migrena, koje nisu praćene mukom i povraćanjem, obično su dovoljni nesteroidni antiinflamatorni lekovi kao što su ibuprofen ili aspirin. Za teže slučajeve koriste se triptanski lekovi, a često se propisuju i antiemetici. Postoje i jači lekovi koji pripadaju grupi ergot alkaloidi, a koji se koriste u poslednjoj liniji odbrane. Posebno je važno raditi na prevenciji nastanka migrene, a to može značiti i primenu nekih lekova, kao što su lekovi za smirenje, u slučaju velikog stresa, antihipertenzivni lekovi i drugi.
Postoje stalni napori naučnika da pronađu nove lekove koji mogu da pomognu osobama koje pate od migrene. U SAD je upravo odobren novi lek, sa nazalnom upotrebom, koji se naziva zavegepant i koji je pokazao dobar efekat kod osoba kod kojih je primenjivan i mogao je da im pomogne u roku od 30 minuta do 2 sata nakon primene. Istraživanje je sprovedeno na 1.269 osoba sa migrenom od kojih je polovina primala lek, a polovina dobijala placebo. Od onih koji su koristili zavegepant, njih 24% je nakon dva sata prijavilo da više ne osećaju bol, dok je kod onih koji su uzimali placebo, taj procenat iznosio 15%. Iako ovaj lek ne pomaže svakoj osobi, predstavlja značajno dostignuće u lečenju migrene, jer predstavlja prvi lek koji deluje na principu blokade oslobađanja jednog proteina koji se zove peptid srodan kalcitoninu, a koji je povećan pri napadu migrene. Već pomenuti triptani deluju na nivou serotoninskih receptora i ne preporučuju se osobama koje istovremeno imaju neko vaskularno oboljenje [7].
Migrena je ozbiljno oboljenje koje ljudima, koji pate do nje, pravi velike probleme pri funkcionisanju. Iako danas znamo puno o njoj, nemamo univerzalni lek koji možemo da primenimo da bismo je sprečili ili brzo olakšali njene simptome. Zato svako istraživanje koje nam pomaže da dobijemo još neki lek koji može pomoći bar delu obolelih, predstavlja značajan pomak u njenom lečenju.
