Search

Da li je gojaznost kod dece bolest?

Medically approved

Gojaznost poprima epidemijske razmere. U Srbiji, ako se posmatra stanovništvo starije od 15 godina, čak 57,1% ima prekomernu telesnu težinu ili je gojazno.  Nažalost, slična situacija je i kod dece. Prema podacima Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ u 2019. godini 16,6% dece do 15 godina starosti ima prekomernu telesnu težinu, dok je njih 12,9% gojazno, što čini ukupno 29,5%. Posebno zabrinjava to što je procenat dece starosti od 7 do 14 godina koja su gojazna, porastao sa 2,6% u 2006. godini, na 4,9% u 2013. dok je u 2019. godini iznosio čak 10,5% [1].

Gojaznost se odnosi na deponovanje viška, nepotrebnog, masnog tkiva u organizmu. Možemo koristiti različite načine da odredimo da li smo gojazni ili ne. Najjednostavniji je korišćenje indeksa telesne težine (BMI – Body Mass Index). Njega dobijamo tako što telesnu težinu koja je izražena u kilogramima podelimo sa kvadratom telesne visine izražene u metrima. Tako, ako je neko težak 70 kg a visok 1,8 metara, indeks telesne težine bismo dobili tako što bismo 70 podelili sa 1,8 x 1,8. To bi bilo 70 / 3,24, odnosno 21,6. U ovom slučaju BMI bi iznosio 21,6. Svetska zdravstvena organizacija kaže da ako je BMI ispod 18,5 onda je ta osoba neuhranjena, ukoliko je 18,5 do 24,9 ona se radi o normalnoj težini, ukoliko je između 25 i 29,9 radi se o prekomernoj težini, od 30 do 34,9 – gojaznost klase I, od 35 do 39,9 – gojaznost klase II i preko 40 – gojaznost klase III [2]. Ovakav način određivanja gojaznosti nije idealan, jer sportisti koji imaju veliku mišićnu masu bi, po njemu, bili gojazni, a oni to svakako nisu. Zbog toga je bolji način određivanja zapravo merenje procenta telesnih masti, ali određivanje BMI ostaje glavni način određivanja gojaznosti u opštoj populaciji. On se donekle razlikuje kod dece starosti od 2 do 20 godina, ali je suština ista.

Srbija nije usamljena, kada se posmatra problem gojaznosti kod dece. U SAD, čak 14,4 miliona dece ima problem sa gojaznošću. Dok je šezdesetih godina prošlog veka taj procenat iznosio samo 5%, osamdesetih godina se povećao za dva puta, u narednih 20 godina – dvehiljadite godine je bio tri puta veći, a 2018. godine čak četiri puta veći. Očigledno je da dosadašnji napori da se gojaznost smanji nisu urodili plodom. Izgleda da gojaznost nije samo posledica lošeg izbora hrane i okruženja u kome se dete nalazi, a sama promena ishrane i povećanje fizičke aktivnosti nije dovoljno. Zbog toga je Američka akademija pedijatara definisala gojaznost kao hroničnu bolest koja je uzrokovana brojnim uzrocima, uključujući i genetsku predispoziciju za gojaznost. Zbog toga se njoj mora pristupiti kao i svakoj drugoj bolesti i da deci i adolescentima treba ponuditi bihejvioralni tretman i tretman koji bi se odnosio na životne stilove. Predlaže se program od najmanje 26 sati terapije u periodu od 3 do 12 meseci, gde bi u deo terapije bila uključena i cela porodica, a tamo gde on nije dostupan, predlaže se da lekar obezbedi sprovođenje najintenzivnijeg programa koji je moguć. Rezultat bi trebalo da bude smanjenje BMI za 1 do 3 poena. Ono što izgleda kontraverzno jeste to što se za decu preko 12 godina starosti može ponuditi i korišćenje lekova koji smanjuju apetit, kao što je semaglutide, dok se za decu starosti preko 13 godina, u slučaju postojanja izuzetno izražene gojaznosti predlaže čak i barijatrijska hirurgija. Radi se o drastičnim potezima, posebno kada se radi o hirurgiji, ali Američka akademija pedijatara smatra da gojaznost kod dece zahteva sprovođenje hitnih mera [3].

Istraživanja koja su sprovedena još pre 30 godina pokazuju da gojaznost nije samo stvar lošeg izbora hrane i njenog prekomernog konzumiranja. Naime, jednojajčani blizanci koji su rano u detinjstvu razdvojeni u velikom broju slučajeva imaju sličnu telesnu građu i težinu, bez obzira na okruženje u kome su odrasli, što jasno ukazuje na postojanje genetske osnove [4]. Njeno postojanje uz okruženje u kome postoji ponuda nezdrave hrane sigurno vodi u gojaznost.

Konačno, postavlja se pitanje koliki problem gojaznost zaista predstavlja? Mi znamo da gojaznost predstavlja značajan faktor rizika za nastanak brojnih oboljenja, kao što je visok krvni pritisak, dijabetes tipa 2, neki karcinomi. Ali je i činjenica da postoje ljudi koji imaju više kilograma u odnosu na normalnu težinu, a da ostaju zdravi. Gubitak kilograma nije jedini način na koji možemo da ostanemo zdravi. Međutim, kod dece i mladih osoba, gojaznost nije samo rizik za pojavu raznih oboljenja. Deca koja imaju višak kilograma, vrlo često, postaju predmet podsmeha u svom okruženju od strane vršnjaka, socijalno su izolovana, češće depresivna, anksiozna i pod mnogo većim stresom, a sve su ovo faktori koji mogu imati čak i štetnije posledice od same gojaznosti. Posebno zbog toga, što mi živimo u svetu, u kome je, nažalost, izgled postao važniji nego ikada ranije i gde su društvene mreže koje pratimo prepune slika, provučenih kroz gomile filtera, osoba čiji izgled postaje imperativ za mlade ljude.

Zbog svega toga bitno je da problemu gojaznosti kod dece pristupimo vrlo ozbiljno, ali da ipak ne zaboravimo da se, na kraju, ipak radi samo o deci. Njihovo osnaživanje, jačanje samopouzdanja može puno pomoći do se zajedno sa njima borimo protiv viška kilograma. I to je sigurno najbolji način na koji možemo da im pomognemo.

[1] https://publikacije.stat.gov.rs/G2021/Pdf/G20216003.pdf

[2] https://www.who.int/europe/news-room/fact-sheets/item/a-healthy-lifestyle—who-recommendations

[3] Hampl, S. E., Hassink, S. G., Skinner, A. C., Armstrong, S. C., Barlow, S. E., Bolling, C. F., … & Okechukwu, K. (2023). Clinical Practice Guideline for the Evaluation and Treatment of Children and Adolescents With Obesity. Pediatrics.

[4] Stunkard, A. J., Harris, J. R., Pedersen, N. L., & McClearn, G. E. (1990). The body-mass index of twins who have been reared apart. New England journal of medicine, 322(21), 1483-1487.